Video ne laže. Dok ne počne da laže.

Telefon vam zasvetli: glasovna poruka od nekoga koga poznajete.
Njegov glas, njegove pauze, ona pomalo iritantna navika da vam dvaput
izgovori ime. Treba mu usluga. Hitno je. Naravno da biste pomogli. Svako
bi.

Tokom većeg dela ljudske istorije tu bi se priča završila. Glas je
bio osoba. Lice na ekranu bilo je osoba. Lažiranje bilo čega od toga
zahtevalo je toliki trud da se niko nije ni trudio — osim u filmovima,
gde smo plaćali da nas zavaraju.

Taj dogovor je tiho istekao.

U januaru 2024. zaposleni u finansijama u hongkonškoj kancelariji
britanske inženjerske firme Arup — firme koja stoji iza nekih od
najpoznatijih zgrada na svetu — uključio se u video-poziv. Na njemu je
bio finansijski direktor, zajedno s nekoliko kolega koje je prepoznao.
Razgovarali su o poverljivom poslu i zatražili od njega da prebaci
novac. Izvršio je petnaest uplata, ukupno oko 25 miliona američkih
dolara.

Svi ostali na pozivu bili su generisani. Svako lice, svaki glas.
Policija Hongkonga kasnije je to opisala kao video-konferenciju s više
učesnika u kojoj je jedini stvaran učesnik bila žrtva.

Ono što ostaje u glavi kod slučaja Arup nije iznos. Već to koliko je
zaposleni bio razuman. Nije kliknuo na sumnjiv link niti poslao novac
strancu. Video je šefa, čuo šefa i uradio ono što je šef tražio. Verovao
je najpouzdanijem instrumentu koji su ljudi ikada imali: sopstvenim
čulima.

Vredi biti precizan u vezi s tim šta je dipfejk, jer se ta reč
pretvorila u neku vrstu magle. To je audio-zapis, video ili slika koju
je napravila ili izmenila veštačka inteligencija, tako da uverljivo
prikazuje stvarnu osobu kako govori ili radi nešto što nikada nije rekla
niti uradila. Pre nekoliko godina za to su bili potrebni stručnjaci,
vreme i moćni računari. Danas se prihvatljiv klon glasa može napraviti
na osnovu kratkog snimka nečijeg govora. Lice se može animirati iz
šačice fotografija, od kojih smo većinu sami objavili.

Očekivan odgovor glasi: dobro, biću pažljiviji. Tražiću grešku —
čudan treptaj, šesti prst, usta koja se ne poklapaju baš sa rečima.

Istraživanja nisu ohrabrujuća. Psiholozi predvođeni Aleksandrom Dilom
(Alexander Diel) pregledali su 2024. godine 56 studija o tome koliko
dobro ljudi prepoznaju dipfejk — slike, zvuk, video i tekst. Prosečna
tačnost bila je 55,5 odsto. U praksi, to je bacanje novčića s blagim
nagibom. Obuka i pomoć veštačke inteligencije podigle su rezultat na oko
65 odsto. To je bolje, ali nije broj na koji biste se kladili
ušteđevinom, ili slobodom.

A greške nestaju. Svaka nova generacija alata uklanja tragove koje su
nas članci o prethodnoj generaciji učili da tražimo. Savet „pazite na
oči” ima otprilike rok trajanja pametnog telefona.

Evo gde postaje čudnije.

Šteta koju dipfejk nanosi ne svodi se na same lažnjake. Dvoje
američkih pravnih teoretičara, Robert Česni (Robert Chesney) i Danijela
Citron (Danielle Citron), ukazali su 2019. na drugi efekat. Nazvali su
ga dividenda lažova. Što svi bolje razumeju da se video može
lažirati, to je lakše svakome ko je uhvaćen na pravom snimku da kaže: to
nisam ja, to je veštačka inteligencija.

Verovatno ste već videli blažu verziju toga. Ispod gotovo svakog
upečatljivog klipa na internetu danas neko pita da li je stvaran. Često
je to zdrav skepticizam. Ali skepticizam koji se primenjuje na sve
prestaje da bude alat za pronalaženje istine i postaje način da se ona
izbegne.

Taj argument je već stigao do sudnice. U parnici zbog smrtnog ishoda
nakon nesreće u kojoj je učestvovao Teslin sistem za pomoć u vožnji,
advokati kompanije su 2023. sugerisali da snimci javnih izjava Ilona
Maska možda nisu pouzdani, jer su poznate ličnosti česte mete dipfejka.
Sutkinja Evet Penipaker (Evette Pennypacker) nazvala je taj argument
„duboko zabrinjavajućim”. Da je prošao, primetila je u suštini, svako
dovoljno poznat mogao bi da se odrekne bilo čega što je ikada rekao pred
kamerom.

Tog puta nije prošao. Ali obratite pažnju na njegov oblik. Lažni
video vas prevari jednom. Ideja lažnog videa omogućava svakome
da pobegne od svega što je ikada snimljeno.

To je pravi preokret. Čitav vek kamera je bila način na koji su
obični ljudi pozivali moćne na odgovornost: snimak slučajnog prolaznika,
procureli zapis, telefon podignut u pravom trenutku. Ako svaki snimak
postane moguće poreći, najviše ne gube moćni. Gube oni čiji je jedini
dokaz bio video.

Sudovi sustižu, neujednačeno. U septembru 2025. sudija u okrugu
Alameda u Kaliforniji odbacila je čitav građanski postupak, Mendones
v. Cushman & Wakefield, nakon što je zaključila da su tužioci
podneli video-snimke svedokinje napravljene veštačkom inteligencijom.
Sutkinja Viktorija Kolakovski (Victoria Kolakowski) uporedila ih je s
pravim snimcima iste žene. Naglasak, ritam i izrazi lica — sve je bilo
pogrešno. Sud, napisala je, ima „nultu toleranciju” prema tome. Bio je
to zadovoljavajući kraj. Ali zavisio je od nečega što većina predmeta
nema: pravog snimka iste osobe za poređenje.

Zakonodavci su uglavnom krenuli putem oznaka. Od 2. avgusta 2026. Akt
Evropske unije o veštačkoj inteligenciji zahteva da svako ko koristi VI
da napravi dipfejk objavi da je sadržaj veštački, a od kompanija koje
razvijaju VI da ono što njihovi sistemi proizvode obeleže na mašinski
čitljiv način. Razumno pravilo. Ali i pravilo koje prevaranti verovatno
neće pomno proučavati. Poziv Arupu nije stigao s napomenom o odricanju
odgovornosti.

Sjedinjene Države pokušale su nešto ambicioznije i otkrile koliko je
to teško. Savezne sudije predložile su novo pravilo o dokazima — Pravilo
707 — po kojem bi dokazi koje je proizvela mašina morali da ispune isti
standard pouzdanosti kao veštačenje. U junu 2026. odbor koji nadgleda
pravila odbio je da ga pusti dalje i vratio ga na doradu. Jedan od
problema bio je gotovo filozofski: pravilo je uglavnom obuhvatalo dokaze
za koje neko priznaje da ih je proizvela mašina. A suština
dipfejka je da niko ništa ne priznaje.

Pa ako ne možemo da verujemo očima, a oznake nas neće spasti, šta
ostaje?

Ispostavlja se da je odgovor staromodan. Prestanite da pitate šta
fajl prikazuje. Počnite da pitate odakle je došao.

Tako sudovi odavno postupaju s materijalnim dokazima. Nož pronađen na
mestu događaja koristan je samo onoliko koliko je jasan zapis o tome ko
ga je podigao, gde je čuvan i ko ga je od tada dirao. Digitalni fajlovi
zaslužuju istu sumnju i istu pažnju. Da li je ovo original, ili kopija
kopije prosleđena kroz tri aplikacije za poruke? Ko je snimio, kojim
uređajem i kada? Da li išta izvan fajla — evidencija poziva, bankovni
izvod, telefon druge osobe — potvrđuje da se događaj koji prikazuje
zaista dogodio?

I tehnologija počinje da pomaže istoj ideji. Standard pod nazivom
C2PA omogućava kamerama i softveru da slici ili videu pridruže „potvrdu
o sadržaju”: potpisan zapis o tome gde je snimljen i šta je s njim
rađeno od tada. Zamislite to kao pasoš za fotografiju. Neće nikoga
sprečiti da napravi lažnjak. Ali može znatno olakšati dokazivanje da je
nešto stvarno.

Taj pomak — od otkrivanja lažnjaka ka dokazivanju originala — zvuči
tehnički. U stvari, to je promena u tome ko snosi teret. I tu se
pojavljuje neprijatno pitanje. Kompanija može da plati forenzičke
veštake da potvrde njene dokaze. Stanar sa snimkom pretnje na telefonu
obično ne može. Ako je odgovor na dipfejk to da istina postane skupa za
dokazivanje, rešili smo problem upravo za one kojima je pomoć najmanje
trebala.

U međuvremenu, najdelotvornije odbrane su gotovo neprijatno
jednostavne. Neke porodice se dogovore o šifri za hitne pozive. Neke
kompanije sada zahtevaju da se svaki nalog za prenos novca potvrdi
drugim, odvojenim kanalom, ma koliko visoko bilo lice na ekranu.
Redakcije uče da objavljuju odakle slika potiče, a ne samo sliku.

Ništa od ovoga nije glamurozno. Sve počiva na istoj ideji: da videti
nešto više nije isto što i znati.

Sledeći put kada vam preko ekrana pređe video — političar koji govori
nešto skandalozno, poznata ličnost na mestu gde ne bi smela da bude,
rođak koji traži pomoć — pitanje možda više neće biti da li izgleda
stvarno. Danas gotovo sve izgleda stvarno. Bolje pitanje je da li iko
može da vam kaže odakle je došao.

Izvori: saopštenja policije Hongkonga (februar 2024)
i potvrda kompanije Arup (maj 2024), prema izveštavanju CNN-a · Diel et
al., Computers in Human Behavior Reports (2024) · Chesney &
Citron, California Law Review 107 (2019) · Huang v.
Tesla, Viši sud okruga Santa Klara (april 2023), prema medijskim
izveštajima · Mendones v. Cushman & Wakefield, Viši sud
okruga Alameda, rešenje od 9. 9. 2025 · Uredba (EU) 2024/1689, čl. 50 ·
Savetodavni odbor SAD za pravila o dokazima, predlog Pravila 707
(2025–2026) · specifikacija C2PA.