Kašika plastike u mozgu? Šta dokazi zaista pokazuju

Tvrdnja

U februaru 2025. široko se proširila tvrdnja da prosečan ljudski
mozak sadrži otprilike kašiku plastike. Taj podatak pojavio se u
naslovima, televizijskim prilozima i objavama na društvenim mrežama
ilustrovanim plastičnom kašikom pored mozga.

Tvrdnja potiče iz stvarne studije, objavljene u časopisu Nature
Medicine 3. februara 2025, koju je vodio toksikolog Metju Kampen
(Matthew Campen) sa Univerziteta Novi Meksiko. Kašike, međutim, nije
bilo u studiji. Došla je od komentatora koji su prijavljenu
koncentraciju pomnožili težinom prosečnog mozga. Na tom koraku priča
počinje da se udaljava od dokaza.

Šta je studija utvrdila

Istraživači su analizirali tkivo preminulih osoba na kojima je
obavljena obdukcija u Kancelariji medicinskog istražitelja Novog
Meksika. Postojale su dve grupe, iz 2016. i 2024. godine, sa po 20 do 28
osoba u zavisnosti od organa. Od svake osobe uzeli su po jedan uzorak
jetre, bubrega i mozga, pri čemu su uzorci mozga poticali iz čeonog
režnja kore. Ispitali su i starije uzorke mozga, prikupljene između
1997. i 2013. u repozitorijumima na istočnoj obali SAD, kao i moždano
tkivo dvanaest osoba s dokumentovanom dijagnozom demencije.

Ključni brojevi bili su sledeći.

Koncentracija od oko 4.900 mikrograma po gramu iznosi otprilike pola
procenta težine tkiva. Odatle potiče kašika.

Istraživači su naveli da je najveći deo plastike bio polietilen,
polimer od kojeg se prave kese, folije i čepovi za flaše. Pod
elektronskim mikroskopom čestice su uglavnom izgledale kao sićušni
komadići nalik krhotinama, nanometarskih razmera. Koncentracije se nisu
razlikovale prema starosti, polu, etničkoj pripadnosti ili uzroku smrti,
ali su se razlikovale prema godini smrti.

Kako su do toga došli

Metod je važan, jer se najveći deo kasnije rasprave vodi upravo o
njemu.

Glavna tehnika bila je pirolitička gasna hromatografija sa masenom
spektrometrijom. Uzorak tkiva najpre se hemijski rastvori. Ono što
preostane zagreva se dok se polimeri ne raspadnu na manje molekule, koji
se zatim razdvajaju i identifikuju. Na osnovu obrasca tih molekula
instrument procenjuje koliko je svake vrste plastike bilo prisutno. Ne
broji čestice niti ih posmatra. Masu zaključuje iz hemijskog
potpisa.

Dve druge tehnike, infracrvena spektroskopija i elektronska
mikroskopija, korišćene su da se potvrdi prisustvo čestica i opiše
njihov oblik.

Autori su otvoreno naveli neka ograničenja. Od svake osobe uzeli su
samo po jedan uzorak iz svakog organa, pa ostaje nepoznato kako je
plastika raspoređena unutar organa. A obe uključene laboratorije
zabeležile su odstupanje od oko 25 odsto između ponovljenih merenja
istog uzorka.

Šta studija ne može da
pokaže

Tri ograničenja važnija su od svih ostalih.

Prvo, studija je presečna i zasnovana na obdukcijama. Izmerila je
tkivo u jednom trenutku posle smrti. Ne može da pokaže kako je plastika
dospela u mozak, koliko se dugo zadržala niti da li je bila
izlučena.

Drugo, nalaz o demenciji je povezanost u malom uzorku. Dvanaest osoba
s demencijom imalo je više izmerene koncentracije od ostalih grupa. To
je u skladu s pretpostavkom da plastika doprinosi bolesti. Jednako je u
skladu i s tim da bolest menja način na koji mozak nagomilava ili
izbacuje čestice, s tim da neki drugi činioci utiču na oboje, ili s
razlikama u merenju između uzoraka. Dizajn studije ne može da razluči te
mogućnosti.

Treće, i najvažnije, apsolutni brojevi u potpunosti zavise od toga da
li je metod merenja tačan u moždanom tkivu. Upravo je to dovedeno u
pitanje.

Gde se naučnici ne slažu

Nemački Savezni institut za procenu rizika (BfR) objavio je 12. marta
2025. svoju procenu. Studiju je opisao kao vrednu pažnje i istakao
nekoliko tehničkih zamerki. Uzorci su tokom obdukcije i obrade dolazili
u dodir s plastičnim materijalima, a kontrole kontaminacije nisu bile
dovoljno detaljno dokumentovane. Deo spektralnih podataka je nedostajao.
Najvažnije, moždano tkivo je, računato na suvu masu, otprilike 60 odsto
masno, a određena masna jedinjenja se pod dejstvom toplote razlažu na
molekule slične onima koje daje polietilen. „Ne mogu se isključiti lažni
i pogrešno protumačeni signali koji bi doveli do precenjivanja
izloženosti”, zaključio je institut.

Drugi naučnici primetili su da prijavljene koncentracije u mozgu
premašuju one izmerene u nekim uzorcima kanalizacionog mulja, što su
smatrali neverovatnim. U dodatnom materijalu pronađene su duplirane
slike; autori su grešku opisali kao tehničku i ispravili je u martu
2025. U novembru 2025. Nature Medicine je objavio formalnu
kritiku rada, zajedno s odgovorom autora.

U septembru 2026. grupa poljskih istraživača, u časopisu Particle
and Fibre Toxicology, direktno se pozabavila problemom
interferencije. Izvestili su da standardna hemijska razgradnja moždanog
tkiva može ostaviti nerastvorljive kalcijumove i cinkove soli masnih
kiselina — praktično sapune — čiji spektri liče na spektre plastike.
Predložili su izmenjen postupak pripreme kojim bi se one uklonile.

Ništa od ovoga ne pokazuje da je prvobitna studija bila pogrešna.
Pokazuje da bi njene koncentracije mogle biti precenjene, možda znatno,
i da metod treba doraditi pre nego što se merenja u mozgu mogu pouzdano
porediti.

Šta kažu druga istraživanja

Prisustvo mikro- i nanoplastike u ljudskom tkivu ne počiva na jednoj
studiji. Različite grupe, različitim metodama, izvestile su o česticama
u krvi, placenti, plućnom tkivu i arterijskom plaku.

Najznačajnija klinička studija do sada objavljena je u New
England Journal of Medicine u martu 2024. Istraživači predvođeni
Rafaeleom Marfelom (Raffaele Marfella) iz Napulja analizirali su plak
odstranjen iz karotidnih arterija 257 pacijenata koji su završili
praćenje. Polietilen je pronađen u plaku njih 150, oko 58 odsto. Tokom
prosečno oko tri godine, ti pacijenti imali su oko četiri i po puta veći
rizik od srčanog udara, moždanog udara ili smrti iz bilo kog uzroka u
poređenju s pacijentima bez plastike koja se može otkriti.

To je snažna povezanost iz dobro osmišljene opservacione studije. I
dalje je povezanost. Pacijenti s plastikom u plaku mogli su se
razlikovati po ishrani, zanimanju, prihodima, pušenju ili izloženosti
drugim zagađivačima, na načine koje studija nije mogla u potpunosti da
izmeri. Autori su to priznali.

Laboratorijske studije i studije na životinjama ukazuju na moguće
mehanizme, uključujući upalu i oksidativni stres. Često koriste doze i
vrste čestica čija je relevantnost za svakodnevnu izloženost ljudi
neizvesna.

Pregled Svetske zdravstvene organizacije iz 2022. zaključio je da
dostupni dokazi nisu dovoljni da se utvrdi rizik koji mikro- i
nanoplastika predstavljaju za ljudsko zdravlje i pozvao na bolja
istraživanja i standardizovane metode. Ništa objavljeno od tada nije
oborilo taj zaključak.

Šta danas znamo

Mikro- i nanoplastika prisutne su u ljudskom tkivu, uključujući
mozak. To podržava nekoliko nezavisnih linija dokaza.

Koliko je ima u mozgu, nije pouzdano poznato. Brojevi iz 2025. mogli
bi biti previsoki.

Da koncentracije vremenom rastu, sugerišu podaci iz 2025. i to je
verovatno s obzirom na rast proizvodnje plastike. Potrebna je potvrda
validiranim metodama.

Da plastika u telu izaziva bolest, nije utvrđeno. Jedna velika
studija povezuje plastiku u arterijskom plaku s kardiovaskularnim
događajima. Povezanost s demencijom počiva na dvanaest slučajeva.

Da je sadašnja izloženost bezopasna, takođe nije utvrđeno.

Šta treba sledeće istražiti

Sledeći koraci nisu glamurozni. Laboratorije treba da se dogovore o
metodama pripreme tkiva, s kontrolama za kontaminaciju i za masti.
Različite laboratorije treba da mere iste uzorke i uporede rezultate.
Studije treba da prate žive ljude kroz vreme i mere izloženost pre nego
što se bolest pojavi, a ne posle smrti. A istraživanja treba da utvrde
odakle potiče najveći deo izloženosti ljudi, jer od toga zavisi šta se
može smanjiti.

Regulatori nisu čekali sve to. Evropska unija od oktobra 2023.
ograničava mikroplastiku namerno dodatu proizvodima, na osnovu Uredbe
(EU) 2023/2055 — pristup zasnovan na predostrožnosti, a ne na dokazanoj
šteti. Pregovori o globalnom sporazumu o plastici, započeti 2022, do
sredine 2026. nisu doveli do dogovora.

Kašike u podacima nikada nije bilo. Ono što podaci pokazuju jeste da
plastika dospeva do naših organa, da je njeno tačno merenje teže nego
što je isprva izgledalo i da su najvažnija pitanja o njenim efektima i
dalje otvorena. Znamo više nego pre ove studije. Još ne znamo šta to
znači za naše zdravlje.

Izvori: Nihart A. J. et al., „Bioaccumulation of
microplastics in decedent human brains”, Nature Medicine (3. 2.
2025), uz ispravku autora (31. 3. 2025) i Matters Arising (13. 11. 2025)
· BfR, saopštenje br. 056/2025 (12. 3. 2025) · Dzierżyński E. et al.,
Particle and Fibre Toxicology (4. 9. 2026) · Marfella R. et
al., NEJM 390:900–910 (2024) · SZO, Dietary and inhalation
exposure to nano- and microplastic particles (2022) · Uredba
Komisije (EU) 2023/2055 · zapisnici sednica UNEP INC (2025–2026).