Vatra se ne zaustavlja na granici

Kuvajt, 1990–1991.

Nafta ispod Kuvajta leži blizu površine i pod velikim pritiskom, i
tokom većeg dela dvadesetog veka ta činjenica činila je zemlju bogatom.
Polje Burgan, južno od grada Kuvajta, jedno je od najvećih naftnih polja
ikada otkrivenih. Do 1990. stotine bušotina bile su razasute po pustinji
na jugu i na severu. Svaka glava bušotine bila je kontrolisana tačka na
kojoj se nafta, koja je milionima godina ležala pod zemljom, izvlačila
na površinu odmerenim tempom.

Iračke snage izvršile su invaziju na Kuvajt 2. avgusta 1990. i
okupirale ga gotovo sedam meseci. U januaru 1991, dok se koalicija
predvođena Sjedinjenim Državama pripremala da ih protera, iračke snage
otvorile su ventile na utovarnom terminalu Sea Island i ispraznile
tankere u severni deo Zaliva. Nafta se kretala ka jugu s morskim
strujama. Kada je naftna mrlja završila svoje, zagadila je stotine
kilometara obale Saudijske Arabije — slane močvare, muljevite ravnice i
obale plimske zone. Telo UN koje je kasnije procenjivalo štetu procenilo
je izlivenu količinu na oko 11 miliona barela i nazvalo to najvećim
izlivanjem nafte u moru u istoriji.

Onda su došle bušotine. U poslednjim nedeljama okupacije, a naročito
u poslednjim danima februara 1991, kada je počela kopnena ofanziva
koalicije, iračke snage aktivirale su eksploziv na glavama bušotina.
Više od 700 bušotina zapaljeno je ili razneto. Tamo gde su gorele,
stubovi plamena i crnog dima dizali su se iz pustinje i spajali u
jedinstven oblak koji se penjao nekoliko kilometara u nebo i nosio ka
jugoistoku preko Zaliva. Tamo gde je nafta šikljala a nije gorela,
skupljala se u pesku i stvarala jezera. Čađ se vraćala na zemlju i s
peskom i naftom se vezivala u stvrdnutu koru koju su Kuvajćani počeli da
zovu „tarkret”.

Vatrogasne ekipe iz mnogih zemalja provele su ostatak godine
zatvarajući bušotine, jednu po jednu. Poslednji požar ugašen je u
novembru 1991. Do tada je rat odavno nestao s naslovnih strana.

Dokle je stiglo

Granica između Kuvajta i Saudijske Arabije je linija povučena preko
ravne pustinje. Zaustavila je iračku vojsku. Ništa drugo nije
zaustavila.

Dim je nošen stotinama kilometara niz vetar i razređivao se na
hiljadama. Američki vojni monitoring procenio je da su požari ispuštali
oko 3.400 tona sitnih čestica dnevno, zajedno sa sumpor-dioksidom,
azotnim oksidima, policikličnim aromatičnim ugljovodonicima i tragovima
metala poput nikla i vanadijuma. Nafta izlivena u more nije priznavala
pomorske granice. I ljudi su se kretali: izbeglice i njihova stada
prelazili su u Jordan i Iran, a pašnjaci na kojima su se nastanili
trpeli su pod tim teretom.

Šteta po zdravlje ljudi deo je priče koji je i dalje najmanje jasan,
a razlog vredi razumeti. Sistematsko praćenje vazduha počelo je tek
mesecima nakon što su požari buknuli, kada je najgori period već prošao.
Gasoviti zagađivači pokazali su se nižim nego što su se mnogi plašili;
sitne čestice bile su glavna opasnost, a najugroženiji su bili ljudi s
astmom ili bolestima srca i pluća. Ali nijedna populacija u regionu nije
bila praćena kroz vreme uz evidentiranu izloženost. Pregled Ministarstva
odbrane SAD kasnije je zaključio da dugoročni zdravstveni efekti „nisu
mogli lako da se utvrde zbog nedovoljnih podataka”. Odsustvo odgovora
je, u suštini, odsustvo merenja.

Ženeva, 1991–2022.

Većina ratova završava se mirovnim sporazumom koji o životnoj sredini
ćuti. Ovaj nije.

Savet bezbednosti UN usvojio je 3. aprila 1991. Rezoluciju 687, kojom
su utvrđeni uslovi prekida vatre. U njenom šesnaestom paragrafu Savet je
proglasio da Irak po međunarodnom pravu odgovara „za svaki neposredni
gubitak, štetu, uključujući štetu po životnu sredinu i iscrpljivanje
prirodnih resursa” nastale njegovom invazijom i okupacijom Kuvajta. Da
bi ta odgovornost postala stvarna, Savet je u Ženevi osnovao
Kompenzacionu komisiju Ujedinjenih nacija. Finansirala bi se iz dela
iračkih prihoda od izvoza nafte — istog resursa čije je uništavanje
izazvalo toliki deo štete.

Rad Komisije trajao je tri decenije. Primila je oko 2,7 miliona
zahteva od pojedinaca, kompanija i vlada, kojima je traženo oko 352
milijarde američkih dolara, a dosudila je oko 52,4 milijarde. Ekološki
zahtevi činili su zasebnu kategoriju. Podneto ih je oko 170, s traženim
iznosom od otprilike 85 milijardi dolara. Dosuđeno je oko 5,3 milijarde,
otprilike šest odsto traženog.

Jaz između ta dva broja najpoučniji je deo ove istorije. Odgovornost
nije bila sporna; Savet bezbednosti ju je već utvrdio. Preostajao je
dokaz. Podnosioci su morali da pokažu šta je oštećeno, koliko, i da je
štetu izazvala invazija, a ne nešto drugo. Tamo gde je bilo merenja,
uzoraka i mapa, zahtevi su uspevali. Tamo gde se šteta nije mogla
odvojiti od drugog zagađenja — decenija redovne proizvodnje nafte,
pomorskog saobraćaja, industrije — nisu. Kuvajt je dobio oko 3 milijarde
dolara, velikim delom za čišćenje naftnih jezera. Saudijska Arabija
dobila je oko milijardu dolara, uglavnom za obalu i za pustinju oštećenu
vojnim aktivnostima. Jordan je dobio sredstva za obnovu pašnjaka. Iran
je dobio oko 520.000 dolara, delom za finansiranje studije o incidenciji
raka u oblastima na koje je padao dim.

Ta poslednja naknada hvata nešto što je Komisija razumela. Nije
utvrdila da je dim izazvao rak u Iranu. Platila je istraživanje koje bi
jednog dana moglo da odgovori na to pitanje. Tamo gde dokaz nije
postojao, pravni lek je bio da se on stvori.

Komisija je zatim uradila nešto što je malo koji sud ikada uradio.
Kroz program praćenja proveravala je da li vlade zaista troše dosuđena
ekološka sredstva na obnovu životne sredine. Poslednja isplata izvršena
je u januaru 2022, više od trideset godina posle požara. Rezolucijom
2621 Savet bezbednosti proglasio je mandat ispunjenim, a Komisija je
zatvorena krajem te godine.

Zašto je presedan ostao
presedan

Bilo bi utešno ovo pročitati kao trenutak u kojem je međunarodno
pravo naučilo da se nosi s ekološkim posledicama rata. Nije bio.
Komisija je postojala zbog posebnog sticaja istorijskih okolnosti: Irak
je bio poražen, stalne članice Saveta bezbednosti bile su saglasne, i
postojali su prihodi od nafte koji su se mogli zapleniti. Pravni
teoretičari opisali su taj aranžman kao „logiku izuzetka” — pravni lek
nametnut poraženoj državi, a ne pravilo dostupno svakome ko je
oštećen.

Redovno pravo oružanih sukoba nudilo je mnogo manje. Dopunski
protokol I uz Ženevske konvencije iz 1977. zabranjuje metode ratovanja
kojima je cilj ili se može očekivati da prouzrokuju „široko
rasprostranjenu, dugotrajnu i ozbiljnu” štetu po prirodnu sredinu. Tri
uslova moraju biti ispunjena kumulativno, a pregovarači su „dugotrajno”
shvatali kao decenije. Po tom standardu niko nikada nije osuđen. Rimski
statut Međunarodnog krivičnog suda takvu štetu čini ratnim zločinom samo
kada je „očigledno prekomerna” u odnosu na očekivanu vojnu prednost, i
po toj odredbi niko nije optužen.

Nijedan uporediv mehanizam nije usledio posle ratova u bivšoj
Jugoslaviji, u Iraku posle 2003, u Siriji, Libiji ili Jemenu. Komisija
za međunarodno pravo usvojila je 2022. godine 27 načela o zaštiti
životne sredine u vezi s oružanim sukobima, a Generalna skupština ih je
primila k znanju u decembru te godine. Ona potvrđuju da država odgovorna
za međunarodno protivpravni akt koji šteti životnoj sredini duguje punu
reparaciju. Ne stvaraju ni komisiju, ni fond, ni sud.

Teheran, mart 2026.

Sjedinjene Države i Izrael započeli su 28. februara 2026. vojne
operacije protiv Irana. U noći između 7. i 8. marta udari su pogodili
skladišta nafte i rafineriju u Teheranu i okolini, gradu s više miliona
stanovnika u kojem je prosečno zagađenje vazduha već bilo nekoliko puta
iznad smernica Svetske zdravstvene organizacije. Požari su goreli na
nekoliko lokacija. Stanovnici su prijavljivali kišu koja je padala crna
i masna.

Reakcije koje su usledile bile su odmerene i, zasad, privremene.
Portparol SZO izjavio je da crna i kisela kiša koja pada na Teheran
„zaista predstavlja opasnost” za stanovnike. Kancelarija UN za ljudska
prava izrazila je zabrinutost zbog zdravstvenih i ekoloških posledica
udara na naftna postrojenja i postavila pitanje da li su poštovane
obaveze iz međunarodnog humanitarnog prava. Opservatorija za sukobe i
životnu sredinu (CEOBS), nezavisna britanska istraživačka grupa,
izvestila je da atmosfersko modelovanje ukazuje na to da će se dim
kretati ka severoistoku, i napomenula da merenja na nivou ulice nisu
dostupna zbog prekida komunikacija. Prijavljeni su i udari koji su
pogodili postrojenja za desalinizaciju u Zalivu, što je izazvalo
zabrinutost zbog ispuštanja hemikalija u vode koje deli više država.

Primirje postignuto u junu kasnije je propalo. U trenutku pisanja
ovog teksta rat nije završen. Odgovornost za pojedinačne udare, njihovo
vojno opravdanje i njihove posledice strane osporavaju, i nijedan sud ih
nije ispitao. Ono što se može reći uže je. Ponovo su veliki požari nafte
ispustili zagađivače nad velikim gradom i u atmosferu koja se ne
završava ni na jednoj granici. Ponovo su ljudi ispod dima oni koji
najmanje mogu da izmere šta udišu.

Šta ostaje

Požari iz 1991. ugašeni su u roku od godinu dana. Jezera nafte koja
su ostavili bila su druga priča: program obnove koji je finansirala
Komisija još je trajao decenijama kasnije. Poslednja iračka isplata
stigla je 2022, trideset jednu godinu posle prekida vatre.

Istorija nudi dve pouke, i one vode u različitim pravcima. Prva je da
pravo može da prati posledice rata preko granica sve do pravnog leka,
kada su dokazi prikupljeni i kada politički uslovi to dozvoljavaju.
Druga je da su se ti uslovi stekli jednom, i da se od tada nisu
ponovili.

Dim nad Teheranom će se razići. Da li će iko izmeriti šta je nosio, i
da li će taj zapis ikada stići do tela koje može nešto da preduzme,
pitanja su za koja nas istorija Kuvajta uči da ih treba postavljati
sada, a ne za trideset godina.

Hronologija. 2. 8. 1990: Irak vrši invaziju na
Kuvajt · januar 1991: izlivanje nafte u Zaliv · februar 1991: više od
700 bušotina zapaljeno ili razneto · 3. 4. 1991: Rezolucija 687 ·
novembar 1991: ugašen poslednji požar · 2005: poslednje ekološke naknade
· januar 2022: poslednja isplata UNCC; Rezolucija 2621 · decembar 2022:
Generalna skupština prima k znanju načela KMP (Rez. 77/104) · 7–8. 3.
2026: udari na naftna postrojenja u Teheranu.

Izvori. Rezolucije Saveta bezbednosti UN 687 (1991)
i 2621 (2022) · Kompenzaciona komisija UN: „UNCC at a glance”,
kategorija F, stranice programa praćenja za Kuvajt, Saudijsku Arabiju i
Iran · ASIL Insights 9(25) (2005) · US DoD Gulflink, izveštaj
Oil Well Fires · CEOBS (2016; 9. 3. 2026) · Protokol I (1977),
čl. 35(3), 55 · Rimski statut, čl. 8(2)(b)(iv) · Komisija za međunarodno
pravo, načela o životnoj sredini i oružanim sukobima (2022) · UN News,
10. 3. 2026.