Svetski sud se izjasnio o klimi. Teže pitanje je ko plaća.

Viši zemaljski sud u Hamu, u Severnoj Rajni-Vestfaliji, odbio je 28.
maja 2025. tužbeni zahtev koji se pred nemačkim sudovima vodio skoro
deset godina. Tužilac, Saul Lusijano Ljuja (Saúl Luciano Lliuya),
poljoprivrednik je i planinski vodič iz Uarasa, grada u peruanskim
Andima koji leži ispod Palkakoče, glacijalnog jezera nabujalog od
otopljenog leda. Tuženi je bio RWE, jedna od najvećih energetskih
kompanija u Nemačkoj.

Zahtev je bio skroman po iznosu, a velik po principu. Ljuja je tvrdio
da su emisije iz RWE-ovih elektrana doprinele globalnom zagrevanju, da
je zagrevanje povećalo rizik da se jezero izlije i poplavi njegovu kuću,
i da RWE zato treba da snosi deo troškova njene zaštite. Udeo koji je
predložio odgovarao je procenjenom doprinosu RWE-a istorijskim globalnim
emisijama: nešto manje od pola procenta.

RWE je osporavao da se jedna kompanija može smatrati odgovornom po
privatnom pravu za pojavu nastalu emisijama iz svih zemalja sveta tokom
dva veka. Prvostepeni sud u Esenu dao je RWE-u za pravo i odbio tužbu
2016. godine. U žalbenom postupku sud u Hamu drugačije je sagledao
pravno pitanje, otvorio dokazni postupak, a 2022. godine sudije i
veštaci koje je imenovao sud otputovali su u Uaras da pregledaju
teren.

Presuda iz 2025. sadržala je dva utvrđenja koja su vodila u suprotnim
smerovima.

U pogledu prava, sud je prihvatio centralnu premisu tužioca. Po
nemačkom građanskom pravu, veliki emiter u načelu može biti obavezan da
doprinese merama zaštite od štete povezane s klimom, srazmerno svom
udelu u emisijama. Udaljenost između izvora emisija i mesta štete sama
po sebi ne isključuje odgovornost.

U pogledu činjenica, tužilac nije uspeo. Veštaci suda procenili su
verovatnoću da poplava iz jezera u narednim decenijama dosegne Ljujin
posed kao preniska da bi opravdala mere zaštite. Prema izveštajima o
presudi, rizik je iznosio oko jedan odsto u narednih trideset godina.
Nije postojala konkretna opasnost po njegovu kuću koju bi pravo
zahtevalo da iko otkloni.

Princip je prihvaćen, a tužba odbijena zbog dokaza. Ta kombinacija je
najjasniji dostupan putokaz za to kako će se o klimatskoj odgovornosti
verovatno odlučivati u godinama koje dolaze.

Šta je dodao Međunarodni
sud pravde

Ljujin slučaj ticao se kompanije i privatnog prava. Dva meseca posle
presude u Hamu, Međunarodni sud pravde pristupio je istoj temi s drugog
kraja: države i međunarodno pravo.

Postupak je pokrenut zahtevom Generalne skupštine UN, usvojenim
konsenzusom 29. marta 2023. na inicijativu Vanuatua. Skupština je
postavila dva pitanja. Koje obaveze države imaju po međunarodnom pravu
da zaštite klimatski sistem od emisija gasova sa efektom staklene bašte?
I koje su pravne posledice za države koje su svojim činjenjem ili
nečinjenjem prouzrokovale značajnu štetu tom sistemu? Petnaestoro sudija
odgovorilo je jednoglasno 23. jula 2025.

Savetodavno mišljenje ne rešava spor između stranaka i ne obavezuje
na način na koji to čini presuda. To je izjava suda o tome šta pravo već
jeste. Na toj osnovi, sud je utvrdio da obaveze država ne proističu samo
iz Okvirne konvencije UN o promeni klime, Kjoto protokola i Pariskog
sporazuma, već i iz međunarodnog običajnog prava — uključujući dužnost
sprečavanja značajne štete po životnu sredinu i dužnost saradnje — kao i
iz međunarodnog prava ljudskih prava. Odbacio je argument, koji je
iznelo nekoliko velikih emitera, da klimatski ugovori čine samodovoljan
režim koji potiskuje te druge obaveze.

Sud je ograničavanje zagrevanja na 1,5 °C iznad predindustrijskog
nivoa opisao kao primarni temperaturni cilj Pariskog sporazuma (paragraf
224). Utvrdio je da je diskreciono pravo država pri izradi nacionalnih
klimatskih planova ograničeno i da moraju postupati sa strogom dužnom
pažnjom. Utvrdio je da države izvan klimatskih ugovora ostaju vezane
istovetnim običajnim obavezama. I naveo je da propust da se preduzmu
odgovarajuće mere za zaštitu klimatskog sistema, „uključujući kroz
proizvodnju fosilnih goriva, potrošnju fosilnih goriva, izdavanje
dozvola za istraživanje fosilnih goriva ili davanje subvencija za
fosilna goriva”, može predstavljati međunarodno protivpravni akt
(paragraf 427).

Kada je reč o posledicama, sud je primenio opšte pravo odgovornosti
država. Država odgovorna za protivpravni akt mora ga prekinuti, pružiti
garancije neponavljanja kada okolnosti to zahtevaju i dati punu
reparaciju. Ta dužnost podleže uobičajenim uslovima. Među njima je
dovoljno neposredna i izvesna uzročna veza između protivpravnog akta i
štete. Sud je priznao da je tu vezu teže utvrditi u klimatskim
slučajevima nego u slučajevima lokalnog zagađenja. Odbio je da kaže da
je nemoguće.

Generalna skupština je 20. maja 2026. usvojila rezoluciju kojom
pozdravlja mišljenje, sa 141 glasom za, 8 protiv i 28 uzdržanih. Među
državama koje su glasale protiv bile su Sjedinjene Države, Rusija,
Saudijska Arabija, Iran i Izrael.

Kako su ga koristili
nacionalni sudovi

Praktični učinak mišljenja zavisi od nacionalnih sudova, a nekoliko
se na njega već oslonilo.

Okružni sud u Hagu doneo je 28. januara 2026. presudu po tužbi
stanovnika Bonairea, karipskog ostrva koje je deo Holandije, uz podršku
Greenpeace Holandije. Sud je utvrdio da je holandska država povredila
pravo stanovnika na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8
Evropske konvencije o ljudskim pravima i da ih je diskriminisala
suprotno članu 14: planiranje prilagođavanja za Bonaire došlo je
„kasnije i manje sistematično” nego za evropski deo zemlje, iako je
ostrvo izloženije. Sud je naložio državi da u roku od osamnaest meseci
utvrdi obavezujuće ciljeve emisija i da izradi plan prilagođavanja za
Bonaire koji se može sprovesti do 2030. Oslonio se na obrazloženje MSP o
dužnoj pažnji. Na presudu je dozvoljena žalba. Naknada štete nije
dosuđena.

Sud u Parizu (Tribunal judiciaire) utvrdio je 25. juna 2026. u
predmetu Notre Affaire à Tous i drugi protiv TotalEnergies da
je plan dužne pažnje kompanije po francuskom pravu nepotpun, jer nije
adekvatno obuhvatio emisije nastale korišćenjem proizvoda koje prodaje.
Sud se delimično oslonio na mišljenje MSP. TotalEnergies je izjavio
žalbu.

Savezni sud Kanade pozvao se na mišljenje 2025. godine, ukazujući na
njegovu vezu između klimatskih obaveza i običajne dužnosti sprečavanja
značajne štete.

U svakom od ovih slučajeva pravni lek je bio nalog koji se odnosi na
budućnost. Nijedan nije nikoga obavezao da nadoknadi prošli gubitak.

Razlike koje odlučuju
slučajeve

U javnoj raspravi o ovim odlukama „odgovornost” se često tretira kao
jedno pitanje. Pred sudom ih je nekoliko, i tužba mora uspeti na
svakom.

Prvo je naučna atribucija: da li je, i koliko,
zagrevanje koje su izazvali ljudi učinilo određeni događaj verovatnijim
ili težim. Nauka o atribuciji danas može dati takve procene za mnoge
toplotne talase, poplave i suše. To je dokaz. To nije pravno
utvrđenje.

Drugo je pravna uzročnost: da li je ponašanje
ovog tuženog prouzrokovalo ovu štetu, prema standardu
koji sud primenjuje. U Ljujinom slučaju sud je bio spreman da, u načelu,
deo globalnih emisija tretira kao pravno relevantan uzrok. Nije bio
uveren da je nastupanje štete dovoljno verovatno.

Treće je protivpravnost. Prouzrokovanje štete samo
po sebi nije povreda. MSP je definisao obaveze. Da li je politika
određene države te obaveze povredila, činjenično je pitanje za svaki
pojedinačni slučaj.

Četvrto i peto su aktivna legitimacija i
nadležnost: ko može da podnese zahtev i pred kojim
sudom. Pred MSP stranke mogu biti samo države, i to samo uz njihov
pristanak na nadležnost suda. U predmetu Verein KlimaSeniorinnen
Schweiz protiv Švajcarske (april 2024) Evropski sud za ljudska
prava prihvatio je zahtev udruženja, a odbio tvrdnje pojedinačnih
podnositeljki da su žrtve. Nacionalna pravila o legitimaciji veoma se
razlikuju.

Poslednja dva su pravni lek i naknada
štete. Sud koji utvrdi povredu može naložiti državi ili
kompaniji da deluje, a da joj ne naloži da plati. Svaki klimatski
predmet do sada odlučen na osnovu mišljenja MSP išao je tim putem.

Pitanje koje ostaje otvoreno

Pravo se za tri godine pomerilo dalje nego u prethodnih trideset.
Obaveze država autoritativno su definisane. Princip da emiter može
odgovarati za svoj udeo u šteti prihvatio je bar jedan apelacioni sud u
Evropi. Sudovi u Holandiji, Francuskoj i Kanadi primenili su
obrazloženje MSP.

Ono o čemu nijedan sud još nije odlučio jeste kako povezati udeo u
globalnim emisijama s konkretnom štetom na način koji zadovoljava zahtev
neposredne i izvesne uzročne veze. Sud u Hamu bio je najbliži tome, i
presudio u korist tuženog na osnovu činjenica. Sledeći tužilac moraće da
pokaže ono što Ljuja nije mogao: da se šteta ne može samo pripisati
zagrevanju, već da je dovoljno verovatna, i dovoljno bliska ponašanju
tuženog, da pravo zahteva plaćanje. Da li će ijedan sud to prihvatiti,
pitanje je od kojeg sada zavisi budućnost klimatske naknade štete.

Izvori. Oberlandesgericht Hamm, Lliuya v. RWE
AG, presuda od 28. 5. 2025 · MSP, Obligations of States in
respect of Climate Change, savetodavno mišljenje od 23. 7. 2025,
par. 224, 427 · Rezolucija GS UN 77/276 (29. 3. 2023) · UN News, 20. 5.
2026 · Okružni sud u Hagu, presuda u predmetu Bonaire, 28. 1. 2026 ·
Tribunal judiciaire de Paris, Notre Affaire à Tous v.
TotalEnergies, 25. 6. 2026 · ESLJP [VV], Verein
KlimaSeniorinnen Schweiz v. Switzerland, 9. 4. 2024 · analiza
Cornerstone Barristers o primeni mišljenja pred domaćim sudovima (jul
2026).