Poslednja adresa odgovornosti

Ja zastupam žrtve i ne bavim se uzrocima, već posledicama rata.

Ta razlika je važnija nego što izgleda. Uzroci pripadaju istoričarima
i političarima. Posledice pripadaju ljudima: njihovim telima, njihovim
porodicama, njihovoj ušteđevini. Posledica ima adresu. Na njoj neko
živi.

Pravo postoji da bi tu adresu povezalo s drugom: adresom onoga ko je
odgovoran. Svaka šteta ima počinioca. Ne može se svaki počinilac izvesti
pred sud.

I.

Počinilac nestaje na četiri uobičajena načina.

Imunitet. Međunarodne organizacije i strane države po pravilu uživaju
imunitet od nadležnosti nacionalnih sudova. Evropski sud za ljudska
prava prihvatio je 2013. godine, u predmetu Stichting Mothers of
Srebrenica protiv Holandije, da Ujedinjene nacije uživaju imunitet
od tužbe pred holandskim sudovima, čak i zbog genocida u Srebrenici.

Rasutost. Neke štete imaju hiljade počinilaca. Zagađen vazduh. Klima
koja se zagreva. Nijedan pojedinačni izvor nije izazvao ovu bolest kod
ove osobe.

Nestanak. Kompanije se gase. Evidencije se uništavaju. Svedoci
umiru.

Vreme. Zakon postavlja rokove za tužbe. Neke bolesti pojave se tek
kada rok istekne.

U svakom od ovih slučajeva šteta ostaje. Tuženi ne ostaje.

II.

Šteta bez tuženog nije šteta bez odgovornosti. Evropska konvencija o
ljudskim pravima ne zabranjuje državama samo da nanose štetu ljudima.
Obavezuje ih i da ljude štite od ozbiljnih rizika za koje su vlasti
znale ili morale znati. Sud u Strazburu gradi to načelo predmet po
predmet više od trideset godina.

Guerra protiv Italije, 1998. Stanovnici u blizini hemijske
fabrike u Manfredoniji nisu obavešteni o rizicima. Povreda.

Öneryıldız protiv Turske, 2004. Eksplozija metana na
deponiji u Istanbulu uništila je kuće izgrađene pored nje i usmrtila 39
ljudi. Vlasti su bile upozorene izveštajem veštaka. Nisu uradile ništa.
Povreda prava na život.

Budajeva protiv Rusije, 2008. Blatna lavina pogodila je
planinski grad. Upozorenja su bila zanemarena, a zaštitni objekti
ostavljeni nepopravljeni. Povreda prava na život.

Brincat protiv Malte, 2014. Radnici državnog brodogradilišta
za popravke bili su decenijama izloženi azbestu. Država je znala, ili je
morala znati, za opasnost najkasnije od početka sedamdesetih. Nije
delovala. Povreda.

Cordella protiv Italije, 2019. Stanovnici Taranta godinama
su živeli pored emisija železare Ilva. Vlasti ih nisu zaštitile niti su
im pružile delotvoran pravni lek. Povreda.

Ni u jednom od ovih predmeta sud nije morao da utvrdi da je država
stvorila opasnost. Pitanje je bilo drugačije. Šta su vlasti znale? Šta
su uradile s tim saznanjem?

III.

Isto načelo objašnjava niz italijanskih presuda.

Italijanski vojnici koji su služili u Bosni i na Kosovu, i kod kojih
je kasnije dijagnostikovan rak, nisu tužili snage koje su ispaljivale
municiju s osiromašenim uranijumom. Tužili su sopstvenu državu. Pred
sudovima je bilo pitanje da li je Ministarstvo odbrane znalo za rizike
sredine u koju je slalo svoje ljude i da li ih je zaštitilo. Kasacioni
sud je u oktobru 2018. potvrdio odgovornost ministarstva u slučaju
mladog vojnika koji je umro od leukemije posle službe u Bosni. U julu
2026. sud u Veletriju presudio je u korist penzionisanog oficira koji je
služio na Kosovu. Prema izveštajima, zauzeo je stav da apsolutna naučna
izvesnost nije potrebna.

Ista struktura stoji iza tužbi koje su sada u toku u Srbiji protiv
Republike Srbije, kao pravne sledbenice Savezne Republike Jugoslavije, u
ime ljudi koji su služili u oblastima gađanim 1999. U tim postupcima
zastupam tužioce. O svakom će se odlučiti na osnovu njegovih dokaza.

Načelo je jednostavno. Ako država pošalje ljude u opasnost za koju je
znala, duguje im zaštitu. Ako ih nije zaštitila, duguje im pravni
lek.

Njegove granice jednako su jasne. Država ne odgovara za sve što se
dogodi na njenoj teritoriji. Rizik je morao biti poznat, ili saznatljiv.
Razumne mere morale su biti dostupne, a nisu preduzete. I propust mora
biti povezan sa štetom.

IV.

Vreme je prepreka o kojoj se najmanje govori.

Rokovi zastarelosti su razumni. Dokazi propadaju. Tuženi ima pravo na
izvesnost. Ali pravila su pisana za povrede koje su vidljive kada
nastanu. Mezoteliom, rak koji izaziva azbest, obično se pojavi
decenijama posle izloženosti.

U predmetu Howald Moor protiv Švajcarske (2014), radniku
izloženom azbestu šezdesetih i sedamdesetih godina bolest je
dijagnostikovana 2004, a umro je 2005. Švajcarski sudovi smatrali su da
su zahtevi njegove porodice zastareli, jer je rok tekao od dana
izloženosti. Kada je saznao da je bolestan, pravo je stvar smatralo
zatvorenom. Evropski sud za ljudska prava utvrdio je povredu prava na
pristup sudu. Kada nauka pokazuje da osoba ne može saznati za bolest
dugo nakon izloženosti, ta činjenica se mora uzeti u obzir pri računanju
roka.

Načelo seže dalje od azbesta. Zračenje, hemikalije, kontaminacija:
svaka šteta s dugim latentnim periodom suočava se s istim satom.

V.

U ovakvim predmetima argument počinje od dokaza.

Strana koja je o riziku znala najviše — poslodavac, organ vlasti,
operater lokacije — obično drži evidenciju. Osoba koja se razbolela
obično ima dijagnozu i sećanje. Veštačenje je skupo. Kada nijedna domaća
ustanova ne može da obavi specijalizovanu analizu, srpski parnični
postupak dozvoljava da se veštačenje pribavi u inostranstvu.

Standard dokazivanja u građanskom pravu nije naučna izvesnost. To je
verovatnoća: da je nešto verovatnije nego što nije. Italijanski sudovi
primenili su upravo taj standard. Sud koji od bolesnog tužioca traži
laboratorijsku izvesnost podigao je standard dokazivanja a da to nije
rekao, i podigao ga je protiv strane koja ga najteže može ispuniti.

Posledice odlaganja su konkretne. Na jugu Srbije siromašni ljudi
oboleli od raka prodaju poslednje što imaju da bi se lečili. U
međuvremenu, pitanje ko odgovara za njihovu bolest ostaje otvoreno.

VI.

Centralno pitanje je odgovornost. Žrtvi nije dovoljno da se šteta
prizna. Šteta mora biti povezana s odgovornim.

Imunitet može zaštititi jednog tuženog. Ne briše obaveze drugih.
Rasutost otežava pripisivanje štete pojedincu. Ne oslobađa državu
dužnosti da reguliše poznat rizik. Vreme otežava prikupljanje dokaza. Ne
bi trebalo da bolest učini pravno nevidljivom zato što se kasno
pojavila.

Država nije počinilac svake štete. Ali je često poslednja strana koja
je znala, koja je mogla da deluje i od koje se još uvek može tražiti da
odgovara. Kada su sva druga vrata zatvorena, ta ostaju otvorena.

Pravda je dostižna, ali treba vremena. I na pravdi treba raditi.

Uvodna rečenica i završne rečenice su izjave koje je Srđan
Aleksić javno dao (Danas, 14. avgust 2022. i 30. mart 2023). Autor
zastupa tužioce u postupcima u Srbiji koji se tiču osiromašenog
uranijuma.

ESLJP: Guerra and Others v. Italy [VV] (19. 2. 1998) ·
Öneryıldız v. Turkey [VV] (30. 11. 2004) · Budayeva and
Others v. Russia (20. 3. 2008) · Howald Moor and Others v.
Switzerland (11. 3. 2014) · Brincat and Others v. Malta
(24. 7. 2014) · Cordella and Others v. Italy (24. 1. 2019) ·
Stichting Mothers of Srebrenica v. the Netherlands (odluka, 11.
6. 2013). Kasacioni sud Italije, Vacca (oktobar 2018); sud u Veletriju
(jul 2026), prema izveštajima.