Četiri zločina koja liče na genocid
Nije svaki masovni zločin protiv jedne grupe genocid. Uporedna studija povlači granice između genocida, progona, istrebljenja, etničkog čišćenja i zločina protiv čovečnosti i pokazuje šta sud za svaki od njih mora da dokaže.
Kratak odgovor
Genocid zahteva nameru da se potpuno ili delimično uništi nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa. Etničko čišćenje ima za cilj uklanjanje stanovništva sa neke teritorije i nije posebno krivično delo, već se goni kao zločin protiv čovečnosti ili ratni zločin. Uporedna studija iz 2025. ipak napominje da proterivanje praćeno masovnim ubijanjem može postati dokaz genocidne namere.
Tvrdnja
Kada se mnogo pripadnika jedne grupe ubije ili protera, zločin je genocid.
Izvor
Član II Konvencije o genocidu iz 1948, ponovljen gotovo od reči do reči u statutima tribunala za bivšu Jugoslaviju i Ruandu i Međunarodnog krivičnog suda, kao i u članu 370 Krivičnog zakonika Srbije. Monografija napominje da je genocid kao zasebno delo ušao u međunarodno krivično pravo tek devedesetih godina, preko tih statuta, iako Konvencija postoji od 1948. Jugoslavija je Konvenciju ratifikovala 21. juna 1950. i unela genocid u Krivični zakonik iz 1951, pridruživši se, kako knjiga kaže, malom broju država koje su to učinile.
Genocid i etničko čišćenje: šta se mora dokazati
| Zločin | Ko su žrtve | Šta se mora dokazati o nameri | Potreban kontekst |
|---|---|---|---|
| Genocid | Nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa kao takva. Žrtve mogu biti i zarobljeni borci. | Namera da se grupa potpuno ili delimično uništi | Nije potrebno dokazivati širi napad |
| Progon | Pojedinci kao pripadnici političke, rasne ili verske grupe | Diskriminatorska namera | Najčešće deo zločina protiv čovečnosti |
| Istrebljenje | Ljudi određeni političkom pripadnošću, fizičkim osobinama ili samim prisustvom na nekom mestu | Nema namere uništenja grupe | Rasprostranjen ili sistematski napad, poznat učiniocu; samo civili |
| Zločin protiv čovečnosti | Ljudi određeni političkim mišljenjem, fizičkim osobinama ili prisustvom u određeno vreme i na određenom mestu | Svest o napadu | Rasprostranjen i sistematski napad; širi krug radnji nego kod genocida |
| Etničko čišćenje | Stanovništvo prisilno uklonjeno sa teritorije da bi ona postala etnički homogena | Namera da se ukloni, a ne da se uništi | Nije samostalno delo; goni se kao zločin protiv čovečnosti ili ratni zločin |
Šta je utvrđeno
Prema analizi u monografiji, genocid izdvajaju dve osobine. Prvo, žrtva je sama grupa, a ne pojedinci. Kod progona su, nasuprot tome, žrtve pojedinci napadnuti kao pripadnici grupe. Drugo, genocid ne zahteva rasprostranjen ili sistematski napad, dok istrebljenje i zločin protiv čovečnosti to zahtevaju. Postoji i treća razlika, koja se retko primećuje: istrebljenje štiti samo civile, dok genocid može biti izvršen i nad ratnim zarobljenicima.
Genocidna namera se, kaže knjiga, „može dokazivati korišćenjem različitih indicija kao što su npr. onih koje slede iz opšteg konteksta i sklopa okolnosti pod kojima je zločin učinjen, te njegove prirode i mere“. Prisilno raseljavanje, srž etničkog čišćenja, samo po sebi nije genocid. Ali u kombinaciji sa ubijanjem velikog broja pripadnika grupe, „čišćenje“ može postati dokaz namere da se ta grupa uništi.
Šta je sporno
Knjiga beleži tri pitanja koja pravo nije rešilo. Još uvek je otvoreno da li bi definicija genocida mogla da zaštiti i političke grupe koje imaju stabilnost i kontinuitet. Ne postoji opšteprihvaćena precizna definicija nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe; svaka se, kaže monografija, mora procenjivati u svom konkretnom političkom, društvenom i kulturnom okruženju, u određeno vreme i na određenom mestu. I granica između etničkog čišćenja i genocida, koju knjiga pažljivo povlači, zamagljena je na početku rata u Bosni, kada je rezolucija Generalne skupštine UN iz 1992. ta dva pojma izjednačila.
Šta nedostaje
Monografija imenuje prazninu o kojoj se retko govori: pogrom. Masovno, često naizgled spontano nasilje prema manjini, dok država ne može ili neće da ga zaustavi, „još uvek nije prepoznat kao samostalno krivično delo, kako u međunarodnom, tako i u nacionalnom krivičnom pravu“. Kada se uopšte goni, goni se kao deo zločina protiv čovečnosti. Ni sam progon u zakonicima regiona retko je definisan; knjiga definicije nalazi samo u zakonicima Bosne i Hercegovine, Slovenije i Hrvatske.
Šta dokazi ne pokazuju
Kada genocid nije dokazan, to ne znači da se ništa nije dogodilo. Primer iz knjige je postupak Haškog tribunala protiv hrvatskih generala zbog operacije Oluja u avgustu 1995. Tužilaštvo je opisalo udruženi zločinački poduhvat čiji je cilj bio trajno uklanjanje srpskog stanovništva iz Krajine i optužilo za deportaciju, prisilno premeštanje i progon, a ne za genocid. Te optužbe završile su se oslobađajućom presudom u žalbenom postupku 2012. Međunarodni sud pravde je do sličnog ishoda došao u predmetu Hrvatska protiv Srbije 2015. Utvrdio je da su teški zločini počinjeni na obe strane, ali da genocidna namera nije dokazana ni kod jedne.
Dokazna pozicija
Šta znamo: elemente svakog od ovih zločina i to da se genocidna namera može izvesti iz indicija o kontekstu, razmerama i načinu izvršenja. Šta ne znamo: da li će međunarodni sudovi prihvatiti takav zaključak kada je moguća i neka druga svrha. To će proveriti predmet Gambija protiv Mjanmara, koji je u toku pred Međunarodnim sudom pravde. Šta bi promenilo procenu: priznavanje političkih grupa, ili pogroma kao samostalnog dela. I jedno i drugo proširilo bi ono što se može goniti, bez snižavanja onoga što se mora dokazati.
Kako se kažnjava negiranje utvrđenog genocida upoređeno je u tekstu Čija presuda odlučuje šta se ne sme negirati. Razlika između onoga što se dogodilo i onoga što se može dokazati provlači se i kroz tekst Poslednja adresa odgovornosti iz rubrike Aleksić Perspectives.
Često postavljana pitanja
Mogu li ratni zarobljenici biti žrtve genocida?
Da. Prema uporednoj analizi iz knjige Genocid (2025), genocid može biti izvršen nad zarobljenim borcima, dok istrebljenje kao zločin protiv čovečnosti štiti samo civile.
Da li definicija genocida štiti političke grupe?
Ne. Konvencija iz 1948. štiti nacionalne, etničke, rasne i verske grupe. Da li bi mogla da štiti i stabilne političke grupe, prema monografiji je i dalje nerešeno pitanje.
Da li je pogrom krivično delo po međunarodnom pravu?
Ne kao samostalno delo. Monografija navodi da pogrom nije prepoznat kao posebno krivično delo ni u međunarodnom ni u nacionalnom pravu i da se najčešće goni kao deo zločina protiv čovečnosti.
Kako se dokazuje genocidna namera?
Neposrednim dokazima ili zaključivanjem iz indicija kao što su kontekst, okolnosti, priroda i razmere zločina. Pred Međunarodnim sudom pravde takav zaključak mora biti jedini razuman.
Izvori i dodatna literatura
- S. Aleksić, Genocid u međunarodnom i nacionalnom krivičnom pravu (Banja Luka, 2025), gl. 1 §§1–4, gl. 2
- UN, Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida
- Međunarodni sud pravde, Hrvatska protiv Srbije, presuda od 3. februara 2015
- Međunarodni krivični sud
