Kina je plaćena za nekoliko meseci. Srbija još čeka
U noći 7. maja 1999. američke bombe pogodile su kinesku ambasadu u Beogradu. Za nekoliko meseci Sjedinjene Države platile su za poginule, ranjene i zgradu. Srđan Aleksić o tome šta odšteta za bombardovanje kineske ambasade pokazuje o tome ko biva obeštećen posle rata, i zašto bolesni u Srbiji još čekaju.
Srđan Aleksić zastupa tužioce u postupcima u Srbiji koji se odnose na osiromašeni uranijum.
Kratak odgovor
Posle bombardovanja kineske ambasade u Beogradu 7. maja 1999. Sjedinjene Države pristale su da plate 4,5 miliona dolara porodicama tri poginula novinara i ranjenima, i 28 miliona dolara za zgradu, a sve je rešeno između vlada za nekoliko meseci. Srpske civilne žrtve iste kampanje nisu dobile nikakvu odštetu; Projektili pravde (2024) tvrde da bi njihova država trebalo da postavi zahtev kao što je to učinila Kina.
U noći 7. maja 1999. pet bombi iz američkih aviona pogodilo je kinesku ambasadu u Beogradu. Knjiga koju sam napisao o bombardovanju opisuje prizore koji su usledili: osoblje ambasade, krvavo i prekriveno prašinom, beži iz razrušene zgrade. Poginula su tri kineska novinara, a dvadesetak ljudi je ranjeno.
Ono što se dogodilo potom najpoučnija je epizoda tog rata za svakoga ko zastupa žrtve.
Kako je Kina plaćena za svoju ambasadu
Kina nije otišla na sud. Otišla je u Vašington. U junu 1999. podsekretar američkog Stejt departmenta Tomas Pikering otputovao je u Peking i kineskoj vladi predstavio američku istragu. Knjiga prenosi njegovu izjavu. Ona počinje saučešćem američkog naroda porodicama tri novinara i dvadesetorici ranjenih, a zatim objašnjava da niko ni u jednoj fazi postupka nije shvatio da su bombe usmerene na ambasadu.
Novac za kinesku ambasadu usledio je posle izvinjenja. Sjedinjene Države pristale su 1999. da plate 4,5 miliona dolara porodicama poginulih i ranjenima, a kasnije i 28 miliona dolara za zgradu. Kina je zauzvrat platila štetu na američkoj diplomatskoj imovini nastalu tokom protesta u Pekingu. Cela stvar rešena je za nekoliko meseci, između dve vlade, bez ijednog ročišta. Komitet koji je savetovao tužioca Haškog tribunala kasnije je razmotrio napad i preporučio da se istraga ne pokreće.
Dvadeset četiri godine kasnije Kina nije zaboravila. Ni kineska ambasada nije zaboravljena u Pekingu. Godine 2023, beleži knjiga, portparolka kineskog ministarstva spoljnih poslova izjavila je da kineski narod nije zaboravio „krvni dug” koji NATO duguje za bombardovanje.
Ko je još plaćen
| Žrtve bombardovanja 1999 | Ko je postupao u njihovo ime | Ishod |
|---|---|---|
| Porodice tri kineska novinara i ranjeni | Kineska država | 4,5 miliona dolara isplaćeno 1999 |
| Zgrada kineske ambasade | Kineska država | Dogovoreno 28 miliona dolara |
| Italijanski vojnici koji su služili na Balkanu i razboleli se | Njihove porodice i advokati, protiv sopstvene države | Više od 300 presuda u njihovu korist (Projektili pravde) |
| Srpski civili poginuli, ranjeni ili kasnije oboleli | Niko, kao država | Bez odštete |
Obrazac nije skriven. Odšteta je išla za moći. Moćna država pregovarala je za svoje građane i bila plaćena za nekoliko meseci. Vojnici jedne zemlje NATO-a tužili su sopstvenu vladu i pobeđivali, predmet po predmet. Civili zemlje koja je bombardovana nisu dobili ništa.
Odgovornost države
Moja knjiga o genocidu i međunarodnom krivičnom pravu iz 2025. izlaže načelo koje važi daleko izvan genocida: najteži međunarodni zločini imaju dvostruku prirodu. Nose krivičnu odgovornost pojedinaca i međunarodnu odgovornost države. Kina je iskoristila ovu drugu, i to je uspelo.
Država može za svoje građane da uradi ono što oni sami ne mogu. Može da istakne zahtev prema drugoj državi, da pregovara, da se nagodi i da novac donese kući. Njeni građani mogu i da je pitaju zašto to nije uradila. U Srbiji to pitanje nikada nije postavljeno snagom koju zaslužuje. Procena nezavisnih stručnjaka iz Rusije, Kine i Indije koju knjiga navodi, da se u Srbiji svake godine oko 33.000 ljudi razboli od bolesti povezanih sa povišenim zračenjem, jeste tvrdnja o javnom zdravlju. Ona je i zahtev koji jedna država može da postavi drugoj. Japan je pitanje ko plaća rešio pre svoje nesreće, zakonom, kako sam izložio u tekstu Japan je platio za Fukušimu. Ko plaća za uranijum?. Srbija nema ni zakon ni zahtev.
Šta sam naučio o tome ko dobija pravdu
Moje istraživanje 1999. godine uverilo me je da pravda nije rezervisana za moćne. Ona pripada onima koji stignu sa evidencijom i pravim tuženim. Kina je imala oboje dan posle bombardovanja. Srpski civili mogu da izgrade oboje: evidenciju, iz dokumenata, medicinske dokumentacije i analize tkiva; tuženog, sopstvenu državu, koja je imala dužnost da ih zaštiti i ne može da se poziva na imunitet. To je metod koji primenjujem sa kolegama u Srbiji i Italiji, gde je već dobio stotine predmeta. To nije srpski metod. Funkcioniše svuda gde je država poslala ljude u opasnost ili propustila da ih zaštiti, u Evropi i šire. Kako da me kontaktirate, nalazi se na mojoj stranici na Legal Smartu.
Šta ljudi u Srbiji i drugi mogu da urade
Prvi korak je prestati čekati drugu stranu. Građani i njihova udruženja mogu formalno da zatraže od svoje vlade da istakne njihove zahteve, kao što je Kina istakla svoje. Mogu da tuže sopstvenu državu zato što ih nije zaštitila, kao što su to uradili italijanski vojnici i kao što to čine tužbe koje je moja kancelarija podnela u Srbiji, po načelu izloženom u tekstu Poslednja adresa odgovornosti. Član 173 našeg Zakona o obligacionim odnosima već propisuje pretpostavku da šteta u vezi sa opasnom delatnošću potiče od nje.
I svaka izložena osoba može da izgradi evidenciju koja će državi trebati: gde je bila 1999, šta je jela, koje su se bolesti pojavile u porodici, i tkivo iz svake biopsije, koje se još može analizirati, kako je pokazao naš izveštaj o dokazima iz tkiva. Porast raka krvi u podacima nacionalnog registra, izložen u našem izveštaju o raku u Srbiji posle 1999, upravo je dokaz na kome bi državni zahtev počivao.
Kina je plaćena za svoju ambasadu zato što je tražila, kao država, odmah i bez izvinjavanja što traži. Bolesnima u Srbiji dvadeset sedam godina govore da nemaju šta da traže. Imaju.
