Posle Ras Lafana ostaje zapis

NATO avioni su 16. aprila 1999. pogodili Azotaru i Petrohemiju u Pančevu, na ivici Beograda, tamo gde se Tamiš uliva u Dunav. Rafinerija pored njih bila je već pogođena. Ratna hronologija srpske vlade, preneta u knjizi Projektili pravde, studiji Srđana Aleksića o bombardovanju iz 2024, beleži svaki od tih udara u po jednom redu.

Godinama kasnije, u Rimu, brat i sestra italijanskog vojnika Salvatorea Vake tužili su Ministarstvo odbrane. Vaka, dvadesettrogodišnji kaplar iz Karbonije na Sardiniji, služio je u Bosni od novembra 1998. do aprila 1999. Akutna limfoblastna leukemija dijagnostikovana mu je u avgustu 1999, a umro je 9. septembra. Njihova tužba, takođe preneta u knjizi, opisuje opšte zagađenje regiona i uzima Pančevo kao primer. Navodi šta je, po njoj, isteklo kada su postrojenja uništena: između ostalog oko 600 tona hlora u gasovitom stanju, 800 tona hlorovodonične kiseline, oko 100 tona žive, monomer vinil-hlorida koji je delom izgoreo, a delom se izlio, i PCB i dioksine iz uništenih transformatora. Tužba ne navodi odakle potiču ti podaci, i Legal Smart ih nije mogao proveriti.

Sama knjiga je oštrija u pogledu onoga što se zna. Za opasne hemikalije oslobođene iz bombardovane srpske hemijske industrije kaže da je njihove „količine nemoguće utvrditi“. Formirane su čak dve državne komisije da utvrde posledice bombardovanja, a i dalje ne postoji istraživanje koje bi dalo bar približan odgovor. Ni posle dvadeset tri godine, beleži knjiga, građani nisu znali koje su štetne materije završile u njihovom zemljištu i vodi.

To je pouka koju Legal Smart prenosi u Ras Lafan.

Niko još ne može reći šta će udari na katarsku gasnu industriju 2026. značiti za ljude koji tamo žive i rade, jer to zavisi od zapisa koji se upravo sada prave, ili se ne prave. Balkanski presedan pokazuje da, ako se izloženost ne izmeri i izloženi ljudi ne popišu u prvim mesecima, na to pitanje možda nikad neće biti odgovora, i da se odšteta po pravilu isplaćuje između država, a ne pojedincima koji su pretrpeli štetu.

Šta znamo o udarima na Ras Lafan

Katar su strane države napale dva puta u godinu dana. Izraelski avioni su 9. septembra 2025. napali stambeni kompleks u Dohi koji su koristili pregovarači Hamasa. Poginulo je šest ljudi, među njima jedan katarski pripadnik službe bezbednosti. Savet bezbednosti UN osudio je napad ne imenujući Izrael. Benjamin Netanjahu se 29. septembra, u razgovoru iz Bele kuće, izvinio katarskom premijeru i, prema pisanju Axiosa, obavezao se da će porodica poginulog oficira dobiti odštetu. Nekoliko dana kasnije Vašington je doneo Izvršnu naredbu 14353, u kojoj stoji da će Sjedinjene Države oružani napad na teritoriju, suverenitet ili ključnu infrastrukturu Katara smatrati pretnjom sopstvenom miru i bezbednosti. To je izvršna naredba, a ne međunarodni ugovor.

Pošto je krajem februara 2026. počeo rat sa Iranom, iranske rakete i dronovi više puta su ispaljivani na Katar. Udar 18. marta naneo je, kako je Katar saopštio, veliku štetu industrijskom gradu Ras Lafan, centru izvoza katarskog gasa. QatarEnergy je saopštio da je oko 17% kapaciteta za izvoz TPG-a izbačeno iz upotrebe i da bi popravke mogle trajati tri do pet godina, i proglasio višu silu za ugovore s kupcima, među kojima su Kina, Italija, Belgija i Južna Koreja. Primirje dogovoreno u aprilu više puta je prekršeno, a odšteta ostaje jedno od spornih pitanja u pregovorima.

U eksploziji u gasnom postrojenju Barzan u Ras Lafanu 21. juna poginulo je 13 radnika, a 66 je povređeno. Vlada je to nazvala tehničkom nesrećom tokom ponovnog pokretanja postrojenja koje je bilo zatvoreno zbog održavanja i isključila neprijateljsko dejstvo. Svih 13 poginulih bili su strani državljani: dvanaest iz Indije, jedan iz Pakistana.

Koliko je Legal Smart mogao da utvrdi, nisu objavljeni procena uticaja martovskih udara na životnu sredinu, merenja vazduha ili zemljišta oko Ras Lafana i Mesaida, niti spisak radnika i stanovnika koji su bili u blizini.

Šta presedan govori

Panorama zalivskog grada i obale u sumrak

Tri balkanska slučaja iz knjiga upućuju na isti zaključak.

Prvi je samo Pančevo. Udari na hemijska postrojenja i rafineriju oslobodili su materije čije količine, rečima knjige, nije bilo moguće utvrditi. Procena Programa UN za životnu sredinu iz 1999. svrstala je Pančevo među četiri ekološke crne tačke kojima je bila potrebna hitna sanacija. Ali merenje koje bi povezalo oslobođene materije sa ljudima koji su ih udisali nikada nije sistematski sprovedeno. Kad su se kasnije pojavile bolesti, nije bilo podataka sa kojima bi se uporedile. Kako pokazuje naš tekst o raku u Srbiji posle 1999, signal bez polazne osnove može decenijama ostati samo signal.

Drugi je pitanje ko dobija novac. Sjedinjene Države su 1999. isplatile 4,5 miliona dolara porodicama trojice kineskih novinara poginulih u ambasadi u Beogradu i povređenima, i 28 miliona dolara za samu zgradu. Novac je stigao zato što je jedna moćna država pregovarala za svoje ljude. Civilne žrtve iste kampanje koje iza sebe nisu imale takvu državu nije obeštetio nijedan sud; ko za njih odgovara argument je teksta Poslednja adresa odgovornosti. Izvinjenje za Dohu 2025. išlo je istim diplomatskim putem: porodica jednog oficira obeštećena je kroz telefonski razgovor između vlada.

Treći je izuzetak. Posle iračke invazije na Kuvajt, Savet bezbednosti UN osnovao je kompenzacionu komisiju finansiranu od prodaje iračke nafte. Primila je oko 2,7 miliona zahteva, dosudila 52,4 milijarde dolara i poslednju ratu isplatila u januaru 2022, uključujući naknade za štetu po životnu sredinu i program praćenja trošenja tog novca. Među podnosiocima zahteva bili su i pojedinci, uključujući radnike migrante koji su pobegli iz Kuvajta. Naš raniji tekst o požarima naftnih izvora u Kuvajtu objašnjava koliko je to bilo neobično. Bilo je moguće zato što je Savet mogao da deluje protiv poražene države.

Šta bi moglo da usledi u Ras Lafanu

Ovo su scenariji, ne prognoze.

U prvom, štetu međusobno rešavaju vlade. Odšteta, ako je bude, postaje jedna stavka u sporazumu o primirju ili miru i isplaćuje se katarskoj državi i komercijalnim partnerima QatarEnergy-ja za izgubljenu proizvodnju. Radnici i stanovnici ne dobijaju ništa posebno, jer niko ne može da pokaže čemu su bili izloženi. To je obrazac beogradske ambasade primenjen na industrijsko postrojenje.

U drugom, nastaje mehanizam za odštetne zahteve, po kuvajtskom modelu ili kroz bilateralnu komisiju. Za to bi bilo potrebno političko rešenje u kome Iran prihvata odgovornost ili mu je Savet bezbednosti nameće, što deluje malo verovatno dok se stalne članice ne slažu. Čak i tada, pojedinačni zdravstveni zahtevi uspeli bi samo ako je izloženost dokumentovana u trenutku kad se dogodila.

U trećem, godinama se ništa ne odlučuje. Udari se utapaju u istoriju šireg rata, postrojenje se popravlja, a pitanja o zdravlju pojavljuju se kasnije, među radnicima koji su se u međuvremenu vratili u Indiju, Pakistan, Nepal, Bangladeš ili Keniju. To je put Pančeva, i on je najverovatniji ako se zapis ne napravi sada.

Šta bi promenilo prognozu

Najviše bi je promenilo objavljivanje nezavisnih merenja vazduha, zemljišta i vode oko Ras Lafana i Mesaida od marta 2026. naovamo. Promenio bi je i spisak svih koji su radili na oštećenim postrojenjima ili živeli u blizini, vođen sa kućnim adresama, kako bi ljudi mogli da se pronađu i kad napuste Katar. Promenio bi je tekst primirja koji predviđa odštetu za pojedince, a ne samo za države. Promenila bi je i odluka Katara da pokrene međudržavni zahtev, koji bi ga obavezao da štetu dokumentuje.

Izostanak svega toga vodio bi ka trećem scenariju.

Šta sada treba pratiti

Da li će QatarEnergy ili katarsko ministarstvo za životnu sredinu objaviti podatke o tome šta je izgorelo i šta je ispušteno 18. marta. Da li će biti objavljena istraga o junskoj eksploziji i da li će ona razdvojiti ratnu štetu od nesreće, jer će porodicama 13 poginulih ta razlika biti potrebna. Da li će Indija, Pakistan i druge zemlje iz kojih radnici dolaze tražiti zdravstveno praćenje svojih državljana. I da li će Izvršna naredba 14353 preživeti politički trenutak u kome je nastala, jer jednu naredbu može da opozove sledeća.

Zapis koji dolazi pre suda

Ništa u balkanskom iskustvu ne kaže da će Katar ponoviti isto. Katar ima novac, savremeno praćenje i vladu koja kontroliše pogođeno mesto. Ono što to iskustvo pokazuje jeste cena toga što se ta sredstva ne iskoriste na vreme. Ljudi iz Pančeva nisu mogli da dokažu šta su udisali, jer to tog dana niko nije izmerio. Dvadeset pet godina kasnije knjiga može samo da kaže da je količine nemoguće utvrditi.

Rat se može završiti sporazumom. Pitanje šta je stiglo do radnika Ras Lafana neće se završiti s njim. Na njega će odgovoriti, ili ga ostaviti bez odgovora, ono što se zapiše 2026.

Česta pitanja

Šta se dogodilo u Ras Lafanu u martu 2026?

Iranski udar 18. marta 2026. naneo je veliku štetu industrijskom gradu Ras Lafan. QatarEnergy je saopštio da je oko 17% kapaciteta za izvoz TPG-a izgubljeno na tri do pet godina i proglasio višu silu za neke ugovore.

Da li je eksploziju u Ras Lafanu u junu 2026. izazvao rat?

Katar kaže da nije. Vlada je eksploziju u postrojenju Barzan 21. juna, u kojoj je poginulo 13 stranih radnika, nazvala tehničkom nesrećom tokom ponovnog pokretanja posle održavanja i isključila neprijateljsko dejstvo. Istraga je u toku.

Šta se dogodilo u Pančevu 1999?

NATO avioni pogodili su rafineriju, Azotaru i Petrohemiju. UNEP je Pančevo svrstao među ekološke crne tačke. Knjiga Projektili pravde (2024) beleži da je količine oslobođenih hemikalija nemoguće utvrditi i da nijedno istraživanje nije utvrdilo posledice po zdravlje.

Mogu li pojedinci dobiti odštetu za ratnu štetu?

Retko. Kompenzaciona komisija UN isplatila je 52,4 milijarde dolara za iračku invaziju na Kuvajt, uključujući i pojedincima, ali samo zato što ju je osnovao Savet bezbednosti. Većina ratne štete rešava se između država, ako se uopšte rešava.

Da li Sjedinjene Države garantuju bezbednost Kataru?

Izvršna naredba 14353 iz oktobra 2025. kaže da će SAD oružani napad na Katar smatrati pretnjom sopstvenom miru i bezbednosti. To je izvršna naredba, a ne ratifikovan međunarodni ugovor, i može biti opozvana.