Prašina posle udara na Dohu i Dubai
Rakete, dronovi i delovi presretača pali su na Dohu i Dubai. Goreli su gasni kompleks, rezervoari goriva jednog aerodroma, luka i industrijska postrojenja. Srđan Aleksić o tome šta taj dim i prašina mogu da sadrže, šta je Balkan o tome naučio prekasno i šta ljudi u Zalivu treba sada da urade.
Srđan Aleksić zastupa tužioce u postupcima u Srbiji koji se odnose na osiromašeni uranijum.
Kratak odgovor
Toksična prašina od raketnih udara i zapaljenih postrojenja može da nosi sitne čestice, metale i produkte sagorevanja; čestice od 2,5 mikrona i manje svrstane su u kancerogene prve klase, kako navode Projektili pravde (2024). Lekari citirani u knjizi navode latenciju od 5 do 10 godina za rak krvi i od 15 do 20 za solidne tumore. Merenja oko Dohe i Dubaija nisu objavljena.
U proleće 2026. ljudi u Dohi i Dubaiju naučili su zvuk koji su ljudi u Nišu i Vranju naučili 1999. Prvo sirena, zatim blesak, pa miris koji danima ostaje na ulici.
Nije palo jedno. Iranske rakete i dronovi. Delovi raketa ispaljenih da ih zaustave. A onda požari: u Ras Lafanu, katarskom čvorištu za izvoz gasa, 18. marta; na rezervoarima goriva dubajskog aerodroma 16. marta; u luci Džebel Ali; u rafinerijama i postrojenjima za aluminijum drugde u Emiratima, kako je izložio naš izveštaj o udarima. Toksična prašina od ovih raketnih udara nije jedna supstanca. To je sve što je gorelo, pucalo i padalo.
Šta može da sadrži dim zapaljenog industrijskog postrojenja
Ovo smo već videli. Kada je hemijski kompleks u Pančevu goreo u aprilu 1999, tužbeni zahtev u predmetu jednog italijanskog vojnika, prenet u knjizi Projektili pravde, mojoj studiji bombardovanja iz 2024, nabrojao je šta je, prema njemu, ispušteno: gasoviti hlor, hlorovodoničnu kiselinu, živu, vinil-hlorid, PCB i dioksine iz uništenih transformatora. Dvadeset pet godina kasnije knjiga može samo da zabeleži da količine nije moguće utvrditi, jer ih tog dana niko nije izmerio.
Gasno postrojenje nije petrohemijsko, a topionica aluminijuma nije rafinerija. Ali svaki požar ispušta sitne čestice, a sitne čestice su opasnost koja se ne najavljuje. Knjiga citira zaključak agencije Svetske zdravstvene organizacije za rak da su čestice u vazduhu od 2,5 mikrona i manje kancerogeni prve klase. Čestice te veličine prodiru duboko u pluća. Gde se talože i kuda putuju, navodi knjiga, odlučuje gde će se bolest pojaviti.
Metal je druga opasnost. Rakete i presretači napravljeni su od njega, i rasprskavaju se iznad gradova. U presudi 6465/2022, citiranoj u knjizi, italijanski Državni savet preinačio je odluku nižeg suda koji je zanemario laboratorijski nalaz: nanočestice teških metala raznih vrsta u tkivu tumora jednog vojnika. Italijanski sudovi takav nalaz tretiraju kao dokaz. Zaliv bi ga trebalo da shvati kao upozorenje.
Zaliv već ima uranijum u svom pesku
Ovo je deo o kome se u Zalivu retko govori. Knjiga beleži da je tokom prvog Zalivskog rata upotrebljeno oko 300 tona municije sa osiromašenim uranijumom u napadu na iračku oklopnu diviziju koja je čuvala prilaz Bagdadu. Prvi uranijum u regionu star je trideset pet godina, i nije otišao. Prašina se u ovom regionu kreće sa vetrom preko svake granice, kao što je to činio dim zapaljenih kuvajtskih bušotina 1991, opisan u tekstu Vatra se ne zaustavlja na granici.
U udarima na Katar i Emirate 2026. nije prijavljena upotreba osiromašenog uranijuma, i ja to ne tvrdim. Poenta je drugačija. Zaliv sada nosi dva sloja toksične prašine: stari sloj uranijuma iz 1991. i novi sloj industrijskog dima i metala iz 2026. Niko nije objavio merenja ni jednog ni drugog oko Dohe i Dubaija.
| Izvor toksične prašine | Šta može da ispusti | Kada se bolest može pojaviti | Šta sačuvati sada |
|---|---|---|---|
| Zapaljena gasna, naftna i rafinerijska postrojenja | Sitne čestice; produkti sagorevanja; u hemijskim postrojenjima jedinjenja hlora, živa, dioksini | Rak krvi 5–10 godina; solidni tumori 15–20 godina (lekari citirani u Projektilima pravde) | Datume i mesta na kojima ste bili blizu požara; evidenciju poslodavca |
| Eksplodirane rakete i presretači | Metalni delovi i metalna prašina | Ista latencija; metali se mogu nakupljati u tkivu | Fotografije; gde su delovi pali; ko ih je uklonio |
| Stara bojišta iz 1991 | Prašina osiromašenog uranijuma koju vetar može ponovo da podigne | Decenije | Gde ste živeli i radili; hranu uzgajanu u blizini |
Ko će se razboleti, i gde
Lekari čiji rad knjiga sakuplja jasno navode latenciju: rak krvi pet do deset godina posle izlaganja, solidni tumori pluća ili creva petnaest do dvadeset. Većina ljudi koji su živeli i radili tokom udara na Dohu i Dubai su strani radnici. Kada se bolest pojavi, mnogi od njih biće kod kuće u Indiji, Pakistanu, Bangladešu, Nepalu ili Africi, daleko od mesta koje ih je razbolelo i od evidencije koja bi to mogla da dokaže.
Tako epidemija raka izazvana toksičnom prašinom postaje nevidljiva. Ne zato što se ne dešava, nego zato što se dešava u hiljadu sela, godinama kasnije, ljudima koje niko nije prebrojao.
Šta uraditi sada
Knjiga izlaže šta će sudu biti potrebno pre nego što prihvati da je izloženost izazvala bolest. Prilagođeno Zalivu, to je kontrolna lista. Utvrditi gde, kada i pod kojim okolnostima se udar dogodio, uz izjave svedoka. Izmeriti radioaktivnost i kontaminaciju na lokaciji i u obližnjoj vodi. Mapirati svakoga ko se razboli i proveriti da li je bio izložen u napadu, kasnije živeo na lokaciji ili jeo hranu uzgajanu u blizini. Proveriti svaki zvanični izveštaj o tome šta je urađeno sa zemljom, ostacima i izgorelim vozilima. Ako država to ne uradi, ljudi o kojima je reč moraju bar da vode sopstvenu evidenciju: datume, mesta, poslodavca, medicinsku dokumentaciju i tkivo iz svake biopsije, koje se može analizirati i godinama kasnije, kako je pokazao naš izveštaj o dokazima iz tkiva.
Šta me je moje istraživanje naučilo
Sve što sam proučio o 1999. vodi jednom zaključku: ljudi koji udišu toksičnu prašinu nisu nemoćni, pod uslovom da neko zapiše evidenciju dok još može da se zapiše. To je metod koji sam razvio sa kolegama u Srbiji i Italiji. Dokumentujte izloženost. Sačuvajte tkivo. Zatim pozovite na odgovornost onoga ko vas je tamo poslao ili je imao dužnost da vas zaštiti, po italijanskom standardu verovatnije nego ne. Za vojnike je to u italijanskim sudovima uspelo više od 300 puta. Može da uspe jednako dobro i za zavarivača u Ras Lafanu ili konobara u Dubaiju. Pravdi nije potrebno da zna vaše državljanstvo. Potrebna joj je vaša evidencija. Kako moj rad može da pomogne, izloženo je na mojoj stranici na Legal Smartu.
Kako se može podneti zahtev
Postoje troja vrata. Poslodavac, koji je poslao radnika na lokaciju za koju je znao da je opasna. Država boravka, koja ima dužnost da zaštiti ljude od rizika za koje je znala, kako sam tvrdio u tekstu Poslednja adresa odgovornosti. I matična država, koja može da istakne zahtev za svoje državljane prema drugoj državi. Posle Kuvajta, UN su osnovale komisiju koja je isplatila čak i radnike migrante. To se dogodilo jednom. Da li će se ponoviti zavisi od toga da li evidencija postoji.
Rat će se završiti. Toksična prašina sleći će u pluća, zemlju i vodu, a pitanje će biti postavljeno za deset godina. Odgovor će zavisiti od onoga što bude zapisano ove godine.
