Rak u Srbiji posle 1999: šta pokazuje registar

Onkološki dispanzer u Vranju, koji pokriva Pčinjski okrug na jugu Srbije, objavio je 2006. podatak koji njegovi lekari nisu mogli da objasne. U 2005. godini registrovano je dvanaest puta više malignih bolesti nego 1995. Pčinjski okrug se graniči sa brdima na koja su 1999. ispaljivani projektili sa osiromašenim uranijumom. Studija Srđana Aleksića Projektili pravde iz 2024. svoje poglavlje o zdravlju počinje upravo tim brojem.

Prema tome kako studija čita podatke nacionalnog registra, rak u Srbiji je između perioda 2002–2005. i 2006–2009. umereno porastao, a leukemije i limfomi dramatično. Broj novoobolelih od svih vrsta raka povećan je za 6,6 odsto, a broj umrlih za 7,8 odsto. Novih leukemija i limfoma bilo je 74 odsto više, a umrlih od njih 139 odsto više. Studija to tretira kao signal koji zahteva objašnjenje, a ne još kao dokaz uzroka.

Šta registar pokazuje o raku u Srbiji

Podaci potiču iz registra za rak Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“, kako su analizirani u studiji. Između 2002. i 2005. Srbija, zemlja od 7,2 miliona stanovnika, registrovala je u proseku 32.130 novih slučajeva raka godišnje. Između 2006. i 2009. prosek je bio 34.254. To je 8.496 slučajeva više u drugom četvorogodišnjem periodu, porast od 6,6 odsto, koji studija navodi kao statistički značajan (p < 0,01). Prosečan godišnji broj umrlih od raka porastao je sa 18.144 na 19.566, odnosno za 7,8 odsto.

Najupečatljiviji brojevi su kod raka krvi. Broj novih leukemija i limfoma porastao je sa proseka od 796 godišnje na 1.384. Broj umrlih porastao je sa 452 na 1.069 godišnje. Studija napominje da se 2009. stopa obolevanja od svih vrsta raka u centralnoj Srbiji, 499 na 100.000 stanovnika, približila nivou zapadne Evrope. Smrtnost je u centralnoj Srbiji rasla u proseku 2,3 odsto godišnje, dok je u zapadnoj i severnoj Evropi već 15 do 20 godina opadala za oko jedan odsto godišnje. U dužem vremenskom okviru, studija navodi podatke o oko 10.000 obolelih od raka u Srbiji 1981. i oko 41.000 u 2011. godini.

Šta kažu lekari

Studija prenosi mišljenja srpskih lekara. Doktorka Danica Grujičić, neurohirurg, citirana je o vremenu latencije: „udisanje uranijumske prašine direktno dovodi do pojave malignih bolesti. To se ne dešava odmah, za taj proces je neophodno vreme. Za sistemske malignitete poput leukemije i limfoma potrebno je da prođe od pet do deset godina, dok je za pojavu solidnih malignih tumora kao što su karcinomi pluća ili debelog creva potrebno od 15 do 20 godina.“ Onkolog Slobodan Čikarić, predsednik Društva za borbu protiv raka, prema studiji procenjuje da Srbija godišnje beleži oko 7.000 obolelih i oko 5.000 umrlih više nego pre 15 do 20 godina. Porast povezuje sa oko 15 tona uranijuma 238 pretvorenog u prašinu koja je ušla u lanac ishrane.

Ti rokovi odgovaraju obrascu iz registra. Porast raka krvi došao bi prvi, u roku od deset godina od 1999, a solidni tumori kasnije. To je hipoteza koju vremenski raspored podržava, i ostaje hipoteza dok se ne proveri.

Šta je u krvi ljudi

Studija dodaje drugu liniju dokaza: biomonitoring. Navodi istraživanje u kome su arsen, kadmijum, olovo, torijum i uranijum mereni u punoj krvi odraslih stanovnika Srbije. Prema tumačenju studije, torijum i uranijum bili su i do sto puta viši nego u sličnim istraživanjima u drugim zemljama. Rezultate stavlja uz referentne vrednosti italijanskog Istituto Superiore di Sanità za italijansko stanovništvo u periodu 1990–2009. i uz analize italijanskih vojnika koji su služili na Balkanu. I kod stanovništva Srbije i kod vojnika, navodi studija, pojedini elementi bili su i stotinama puta iznad italijanskih referentnih vrednosti, tamo gde ih je u referentnom uzorku uopšte bilo.

Šta brojke još ne mogu da pokažu

Studija otvoreno navodi granicu. Njen zaključak o dokazima je da i danas „nemamo dobro strukturirane i dokazima podržane slučajeve“. Traži karte kontaminacije, mapu gde se rak javlja i statističku vezu između njih. Poređenje iz registra je nacionalni zbir. Ne pokazuje ko je bio izložen, gde je živeo 1999. niti da li se razbolevaju upravo ti ljudi. To su sirove brojke, nestandardizovane prema starenju stanovništva ili boljoj registraciji, a i jedno i drugo samo po sebi može da poveća broj slučajeva.

Veličina porasta raka krvi između dva susedna četvorogodišnja perioda je nalaz koji najviše zaslužuje nezavisnu analizu, standardizovanu prema starosti. Isto važi i za dvanaestostruki porast u Pčinjskom okrugu. Ako efekat izdrži takvu proveru, rak u Srbiji posle 1999. postaje pitanje dokaza i za sudove, a ne samo za lekare. Ako ne izdrži, porodice iz Vranja zaslužuju da i to znaju.

Dokazi iz tkiva u tekstu Šta pokazuje tkivo sledeći su korak u lancu. Šta država duguje ljudima izloženim riziku za koji je znala argument je teksta Poslednja adresa odgovornosti.

Često postavljana pitanja

Koje vrste raka su najviše porasle u Srbiji posle 1999?

Leukemije i limfomi. Prema tumačenju podataka iz registra u studiji, broj novoobolelih porastao je sa 796 na 1.384 godišnje, a broj umrlih sa 452 na 1.069 godišnje između perioda 2002–2005. i 2006–2009.

Koliko posle izlaganja se rak pojavljuje?

Lekari citirani u studiji navode pet do deset godina za leukemije i limfome i 15 do 20 godina za solidne tumore, kao što su rak pluća ili debelog creva.

Šta se dogodilo u Vranju i Pčinjskom okrugu?

Onkološki dispanzer u Vranju objavio je 2006. da je u 2005. registrovao dvanaest puta više malignih bolesti nego 1995.

Da li brojke iz registra dokazuju da je osiromašeni uranijum izazvao rak?

Ne. To su nacionalni, sirovi zbirovi, nestandardizovani prema starosti i promenama u registraciji. Sama studija traži karte kontaminacije i dokaze na nivou pojedinačnih slučajeva.

Izvori i dodatna literatura

• S. Aleksić, Projektili pravde (Niš, 2024), gl. 6 i 10
• Institut za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“ (registar za rak)
• Istituto Superiore di Sanità
• IARC Global Cancer Observatory