Niš, pre podneva

Bombe su pale između 11.30 i 11.40 časova, ujutru 7. maja 1999. Nad Nišem, gradom na jugu Srbije, izbačena su dva kontejnera kasetnih bombi. Prvi se otvorio iznad Kliničkog centra. Zapis niških lekara, objavljen u studiji Srđana Aleksića o NATO bombardovanju Jugoslavije Projektili pravde iz 2024, precizno beleži šta je usledilo.

Institut za patologiju bio je obeležen znakom Crvenog krsta, kako to nalažu međunarodne konvencije. Prema tom zapisu, jedna kasetna bomba pogodila je sam centar zastave Instituta. Krov je probijen, a zidovi su na desetinama mesta pogođeni gelerima. Požar na bolničkom parkingu uništio je 16 automobila, a 21 oštetio. Povređeno je šest radnika Kliničkog centra. Na parkingu i okolnim travnatim površinama posle napada je pronađeno osam neeksplodiranih kasetnih bombi.

Prema podacima iz studije, u tom jednom kasetnom napadu ubijeno je 15 civila, 18 je teško, a 11 lakše povređeno. Svi su zbrinuti u Kliničkom centru u Nišu. Oštećeno je 120 stambenih objekata, a uništeno 47. Pet dana kasnije, 12. maja, kasetne bombe ponovo su pale na Niš, ovog puta na najgušće naseljene delove grada, uključujući centar i naselje Duvanište.

Drugi kontejner

U drugom kontejneru bilo je između 100 i 150 kasetnih bombi. Pao je na centar grada. Pogodio je ambulantu Doma zdravlja „12. februar“, gradsku pijacu ispod Niške tvrđave, zgradu Rektorata Univerziteta i okolne stambene zgrade. Ljudi su bili na pijaci ili su šetali centrom. Studija beleži da su geleri teško povredili građane na pijaci i na ulicama.

Rekonstrukcija organizacije Human Rights Watch navodi 14 poginulih civila i napad pripisuje kontejneru koji se nije otvorio iznad aerodroma, koji je bio NATO-ov cilj. Lokalni zapis dodaje ono što taj broj izostavlja: ko je pogođen, gde i čime.

Šta kasetna bomba čini telu

Najoriginalniji deo poglavlja je medicinski. Oslanja se na radove lekara koji su lečili ranjene, objavljene 1999, i objašnjava zašto je te povrede bilo tako teško lečiti.

Kasetna bomba se raspada na nepravilne gelere koji izleću iz eksplozije brzinom od 1.500 do 2.000 metara u sekundi i brzo gube brzinu. Njihov nepravilan oblik daje ranama karakterističan izgled. To su uglavnom prostrelne rane koje kidaju velike krvne sudove i nerve i stvaraju idealne uslove za infekciju, naročito anaerobnu. Dok prolazi kroz tkivo, geler ga odbacuje napred, u stranu i nazad. Kod gelera velike brzine tako nastaje privremena šupljina 30 do 40 puta veća od njega samog, sa pritiskom do 100 atmosfera. Šupljina traje nekoliko milisekundi, a njeno pulsiranje uvlači vazduh i prljavštinu u ranu. Ulazni otvor može biti širok svega centimetar ili dva, dok se oštećenje oko kanala rane prostire nekoliko centimetara. Najviše stradaju kosti, mišići i parenhimatozni organi.

Udarni talas kroz vazduh putuje brzinom od oko 3.000 metara u sekundi. Kada naiđe na pluća, može da pocepa zidove plućnih alveola. Studija napominje da se ta komplikacija može pojaviti tek 12 ili više sati kasnije. Pacijent može imati samo malo krvi pri kašlju, plavičastu boju kože ili neobično ponašanje. U trbuhu isti talas može da rasprsne organe u kojima ima vazduha.

Lečenje takvih pacijenata zahtevalo je tim: opšteg hirurga, ortopeda i plastičnog hirurga zajedno. Uprkos tome, beleži studija, mnogi su ostali sa trajnim posledicama, od funkcionalnog invaliditeta do gubitka udova.

Oružje koje promašuje na stotine mesta

Studija Niš stavlja u širi okvir. Na Saveznu Republiku Jugoslaviju palo je više od šezdeset kontejnera kasetnih bombi, svaki sa prosečno oko 240 bombi, ukupno oko 15.000. Zaključak u knjizi, oslonjen na rad niških lekara Golubovića i saradnika iz 1999, glasi da je upotreba kasetnih bombi na civilne ciljeve, kao u Nišu, „krajnje nehumana i suprotna civilizacijskim normama“.

Međunarodno pravo se kasnije pomerilo u istom pravcu. Godine 2000. komisija koja je savetovala tužioca Haškog tribunala nije našla ugovor koji je tada zabranjivao kasetne bombe i nije preporučila istragu. Konvencija o kasetnoj municiji iz 2008 (Convention on Cluster Munitions) zabranila ih je za države koje joj pristupe. Srbija joj nije pristupila. I dalje čisti poslednja poznata područja kontaminirana 1999. godine.

Najduži trag kampanje, osiromašeni uranijum, tema je tekstova Rak u Srbiji posle 1999: šta pokazuje registar i Šta pokazuje tkivo. Dug život ratne štete prati tekst Vatra se ne zaustavlja na granici.

Dvadeset sedam godina kasnije, zapis niških lekara i dalje je najtačniji opis onoga što je jedan kasetni napad uradio gradu: zastava probijena u samom centru, osam bombi u travi i rane koje su bolele dugo pošto su avioni otišli.

Često postavljana pitanja

Da li je bolnica u Nišu pogođena kasetnim bombama?

Da. Pogođen je Institut za patologiju Kliničkog centra, obeležen znakom Crvenog krsta; povređeno je šest radnika, a na bolničkom parkingu izgorelo je 16 automobila, prema zapisu u knjizi Projektili pravde.

Kakve povrede nanose geleri kasetnih bombi?

Nepravilni geleri brzine 1.500 do 2.000 m/s izazivaju prostrelne rane koje kidaju krvne sudove i nerve, privremenu šupljinu do 40 puta veću od gelera, kontaminaciju rane i, zbog udarnog talasa, oštećenje pluća koje se može pojaviti 12 ili više sati kasnije.

Koliko je kasetnih bombi bačeno na Jugoslaviju 1999?

Projektili pravde procenjuju više od šezdeset kontejnera sa po oko 240 bombi, ukupno oko 15.000 kasetnih bombi.

Da li je Srbija članica Konvencije o kasetnoj municiji?

Nije. Konvencija iz 2008. zabranjuje kasetnu municiju svojim članicama; Srbija joj nije pristupila i još uvek čisti kontaminaciju iz 1999.

Izvori i dodatna literatura

• S. Aleksić, Projektili pravde (Niš, 2024), gl. 2, prema radovima Golubović i sar. (1999) i Bošnjaković (1999)
• Human Rights Watch, Civilian Deaths in the NATO Air Campaign (2000)
• Haški tribunal, završni izveštaj komisije o NATO bombardovanju (2000)
• Konvencija o kasetnoj municiji