Izrael broji prozore. Ko broji pluća?
Iranske rakete pogađale su izraelske gradove, najjače u junu 2025. Gaza je pretvorena u desetine miliona tona ruševina. Srđan Aleksić o zdravstvenim rizicima ratne prašine koje niko ne meri, o tome zašto se imovina obeštećuje a pluća ne, i šta civili sa svake strane mogu da urade.
Srđan Aleksić zastupa tužioce u postupcima u Srbiji koji se odnose na osiromašeni uranijum.
Kratak odgovor
Ratna prašina od raketnih udara i srušenih zgrada može da nosi sitne čestice, azbest i metale; UNEP je utvrdio da je 39 miliona tona ruševina u Gazi kontaminirano azbestom i teškim metalima. Izrael brzo obeštećuje imovinu, oko 38.700 zahteva u junu 2025, ali nema registar izloženosti prašini. Lekari citirani u knjizi Projektili pravde (2024) navode latenciju raka od 5 do 20 godina.
Posle raketnog udara postoje dva brojanja. Prvo je ono iz vesti: mrtvi, ranjeni, zgrade. Drugo nema rok. To je brojanje onoga što su ljudi udisali: ratne prašine.
Izrael je dobar u prvom brojanju. U junu 2025, u dvanaest dana rata sa Iranom, Fond za obeštećenje izraelske Poreske uprave primio je oko 38.700 zahteva za štetu na zgradama, automobilima i opremi, od toga skoro 25.000 samo iz Tel Aviva. Razbijen prozor ima obrazac, fond i rok. Ratna prašina na stepeništu nema.
Ista dva brojanja teku i u Zalivu, kako sam pisao u tekstu Prašina posle udara na Dohu i Dubai.
Šta pada, a šta ostaje u vazduhu
Nad izraelskim gradovima pada balistička raketa, presretač ili oboje, koji se često sudaraju iznad kuća. Svaki donosi metal, ostatke goriva i beton i staklo koje razbije. U Gazi je ono što je padalo bilo teže i trajalo duže. U junu 2024. Program UN za životnu sredinu procenio je oko 39 miliona tona ruševina, kontaminiranih azbestom, teškim metalima iz municije, neeksplodiranim ubojnim sredstvima i industrijskim i medicinskim otpadom. Dodao je da za Gazu uopšte nema javno dostupnih podataka o kvalitetu vazduha.
U ovim ratovima nije potvrđena upotreba osiromašenog uranijuma, i ja to ne tvrdim. Ali gradu nije potreban uranijum da bi otrovao svoje ljude. Knjiga koju sam napisao o bombardovanju Srbije citira agenciju Svetske zdravstvene organizacije za rak: čestice u vazduhu od 2,5 mikrona i manje su kancerogeni prve klase. Usitnjeni beton, azbestna vlakna i metalna prašina od delova upravo su one čestice koje se dižu sa razrušene ulice i talože u plućima.
| Izrael pod raketnom vatrom | Gaza pod bombardovanjem | |
|---|---|---|
| Šta je padalo | Balističke rakete, presretači, delovi | Teške bombe na gusto naselje; dugotrajna vatra |
| Obeštećenje imovine | Državni fond; oko 38.700 zahteva u junu 2025 | Nema mehanizma |
| Obeštećenje za bolest od prašine | Samo za povrede priznate kao neprijateljsko dejstvo | Ne postoji |
| Objavljena merenja prašine od udara | Legal Smart nema saznanja o njima | Nema javno dostupnih (UNEP, 2024) |
| Registar izloženih | Ne postoji za prašinu | Ne postoji |
Balkanska lekcija o ratnoj prašini
Ljudima u Srbiji su 1999. govorili da će se ratna prašina slegnuti, posle napada poput onog koji su niški lekari zabeležili u tekstu Niš, pre podneva. I slegla se, u zemlju, vodu i hranu. Knjiga beleži upozorenje neurohirurga Danice Grujičić da udisanje uranijumske prašine vodi pravo u malignu bolest, ne odmah nego s vremenom: pet do deset godina za leukemiju i limfom, petnaest do dvadeset za rak pluća ili creva. Beleži procenu onkologa Slobodana Čikarića o oko 7.000 slučajeva raka i 5.000 smrti godišnje više u Srbiji nego petnaest ili dvadeset godina ranije. I beleži da je skok novih malignih oboljenja, po kategorijama, iznosio od 30 do 110 odsto.
Izraelci i Palestinci nisu izloženi istom oružju koje je palo na Srbiju. Izloženi su istoj grešci: uverenju da je ratna prašina bezopasna čim se vatra ugasi. Porast raka krvi u Srbiji, izložen u našem izveštaju o raku u Srbiji posle 1999, pokazuje koliko ta greška može da košta.
Dve vrste odgovornosti
Moja knjiga o genocidu i međunarodnom krivičnom pravu iz 2025. polazi od načela koje važi za svaki ratni zločin: najteži međunarodni zločini nose dve odgovornosti istovremeno. Pojedinci odgovaraju krivično. Država odgovara po međunarodnom pravu. Žrtve obično čekaju prvu, koja možda nikada neće doći, i zaboravljaju drugu, a upravo tu se nalazi obeštećenje.
Za civila u Izraelu, druga vrata su nacionalna: državni fond za imovinu, zakon o žrtvama neprijateljskih dejstava za povrede i sudovi kada se pojavi priznata bolest. Za civila u Gazi nema ni fonda ni registra. Kuvajtska kompenzaciona komisija pokazuje šta bi moglo da se izgradi kada bi se države dogovorile. Ono što može da se izgradi sada jeste evidencija, jer bez nje nijedna buduća komisija, sud ili poravnanje neće moći da kaže ko je i od čega oštećen.
Šta treba da uradi svako ko je bio blizu udara
Zapišite gde ste bili i kada. Čuvajte fotografije štete i prašine. Ako je vaš dom pogođen, zabeležite ko je odneo ruševine i kuda. Čuvajte svu medicinsku dokumentaciju, i ako ikada budete imali biopsiju, tražite da se tkivo sačuva, jer je analiza tkiva najdirektniji dokaz koji postoji, kako je pokazao naš izveštaj o dokazima iz tkiva. Deca zaslužuju najviše pažnje: dišu brže, igraju se u prašini i imaju najduži život pred sobom u kome se bolest može pojaviti.
Kako to sada vidim
Moje istraživanje počelo je jednom zemljom, Srbijom, i jednim oružjem. Naučilo me je nečemu što važi za svaku zemlju pod vatrom: pravo nije na strani onoga ko ima najviše moći, ako žrtve dođu pred sud sa evidencijom. Metod je jednostavno izreći, a teško sprovesti. Izmeriti i zapisati čemu su ljudi bili izloženi. Sačuvati medicinske dokaze, uključujući tkivo. Zatim tražiti da odgovara država koja je imala dužnost da zaštiti i koja ne može da se krije iza imuniteta. Italijanski sudovi prihvatili su ovo rezonovanje stotine puta. Ono ne zavisi od toga s koje strane granice živite. Zavisi od toga da li dokazi postoje. Čime se bavim i kako da me kontaktirate, nalazi se na mojoj stranici na Legal Smartu.
Drugo brojanje
Vlade brzo broje prozore, a sporo mere ratnu prašinu. Sporo broje pluća, jer drugo brojanje nema naslovnu stranu i stiže deset godina kasnije. Ljudi s juga Srbije znaju kako se to završava: epidemijom koju niko nije izmerio i sudom koji od njih traži da je sami dokažu, kako sam tvrdio u tekstu Poslednja adresa odgovornosti.
Počnite drugo brojanje sada.
