Japan je platio za Fukušimu. Ko plaća za uranijum?

Jedanaestog marta 2011. more je prešlo preko zida u Fukušimi Daiči i tri reaktora su se istopila. Oko 470.000 ljudi napustilo je domove u prvim danima. Desetine hiljada nikada se nisu vratile.

Ono što je usledilo pamti se manje, a uči više. Za nekoliko meseci Japan je imao raspored odštete za Fukušimu: ko će biti plaćen i za šta. Za evakuaciju, izgubljen posao, izgubljene domove i za sam strah. Do kraja juna 2025. operater, Tokyo Electric Power Company, isplatio je 11.578,8 milijardi jena.

Najveći deo tog novca otišao je ljudima koji nikada nisu morali da dokažu da su bolesni. Morali su da dokažu da su bili tamo.

U toj rečenici je cela razdaljina između Fukušime i Balkana.

Kako je Japan odlučio o odšteti za Fukušimu

Japan je na najteže pitanje odgovorio pre nego što se nesreća dogodila. Njegov Zakon o naknadi nuklearne štete, donet 1961, čini operatera nuklearne elektrane odgovornim za štetu koju elektrana prouzrokuje, bez obzira na to da li je iko kriv, i bez gornje granice. Niko nije morao da dokazuje nemar da bi bio plaćen. U avgustu 2011. vladin komitet objavio je smernice sa kategorijama i iznosima, a državni centar za sporove rešavao je zahteve koji se u njih nisu uklapali.

Tamo gde su ljudi smatrali da je raspored prenizak, otišli su na sud. Usledilo je više od 30 kolektivnih tužbi. U martu 2022. Vrhovni sud učinio je tri od njih pravosnažnim i naložio TEPCO-u da plati oko 1,4 milijarde jena za oko 3.700 evakuisanih, iznad onoga što su im smernice dale.

Tada su se pokazale granice odštete za Fukušimu. Sedamnaestog juna 2022. isti sud je zaključio da japanska država nije odgovorna, uz izdvojeno mišljenje od 29 strana sudije Mamorua Miure, koji bi državu i TEPCO proglasio solidarno odgovornim. Sud u Tokiju je 2022. naložio četvorici bivših direktora TEPCO-a da kompaniji plate 13 biliona jena; u junu 2025. Viši sud u Tokiju poništio je tu presudu, uz obrazloženje da cunami nije bio predvidiv. Krivični postupak protiv rukovodstva kompanije završen je oslobađajućom presudom.

Ipak, odšteta za Fukušimu nastavila je da teče. Pošto je zakon unapred utvrdio da operater plaća, ljudi iz Fukušime raspravljali su o tome koliko, a nikada o tome da li.

Kad je pitanje rak

Postoji i druga Fukušima, ona gde odšteta prestaje, i ona mnogo više liči na našu. Počinje kada povreda nije izgubljena kuća, nego bolest.

Prvi su bili radnici. Japanske vlasti nadležne za rad priznale su rak kod radnika Fukušime Daiči kao posledicu njihovog rada, počev od leukemije 2015. U septembru 2018. priznale su prvu smrt: muškarac u pedesetim godinama koji je posle topljenja reaktora merio zračenje u elektrani, primio oko 195 milisiverta i umro od raka pluća. Njegova porodica dobila je odštetu.

Zatim deca. Prefektura Fukušima pregledala je oko 380.000 ljudi koji su 2011. bili deca. Do 2026. kod njih oko 400 dijagnostikovan je rak štitne žlezde, u prefekturi koja je pre nesreće beležila oko jedan slučaj na milion dece. Vlasti i Naučni komitet UN veći deo tog porasta pripisuju samom pregledu, koji pronalazi tumore koji bi inače ostali skriveni. Porodice to ne prihvataju. U januaru 2022. šestoro mladih koji su u vreme nesreće imali između 6 i 16 godina tužilo je TEPCO za 616 miliona jena, tvrdeći da nijedan njihov rak nije nasledan i da je zračenje verovatan uzrok. Četvoro je izgubilo celu štitnu žlezdu. Njihov predmet od tada se vodi pred Okružnim sudom u Tokiju.

Obratite pažnju šta se dogodilo. Dok je šteta bila izgubljena kuća, odšteta za Fukušimu isplaćivana je bez traženja dokaza o uzroku. Onog trenutka kada je šteta postala rak, teret se okrenuo. Mlada žena koja je sa sedamnaest godina ostala bez štitne žlezde sada mora da dokaže ono što država i kompanija, koje drže svako merenje, nisu htele da priznaju.

Upravo tu stoje ljudi s juga Srbije već dvadeset pet godina, a iza njih nema ničeg nalik odšteti za Fukušimu.

Italija je to uradila sa uranijumom

Italija pokazuje da se teret može okrenuti na pravu stranu, čak i bez programa kao što je odšteta za Fukušimu. Njeni vojnici koji su služili u Bosni i na Kosovu, a kasnije se razboleli, nisu tužili vojske koje su ispalile municiju. Tužili su sopstvenu državu, koja ih je tamo poslala.

Prema broju zabeleženom u knjizi Projektili pravde, mojoj studiji bombardovanja iz 2024, italijanski sudovi svih stepena doneli su do sada više od 300 presuda kojima potvrđuju uzročnu vezu između raka vojnika koji su služili na Balkanu i njihove službe tamo. Državni savet, najviši upravni sud Italije, napisao je u presudi 4440/2013 da je „opšte poznato” da su trupe NATO-a u tom periodu često koristile municiju sa osiromašenim uranijumom, „veoma podobnu, kao takvu, da izazove maligne bolesti” (prevod). Sud u Rimu je 2010. utvrdio odgovornost Ministarstva odbrane za smrt kaplara Salvatorea Vake, koji je imao 23 godine kada ga je leukemija ubila posle službe u Sarajevu, i dosudio svakom od njegovih roditelja 256.880 evra. Četvrta italijanska parlamentarna istražna komisija o osiromašenom uranijumu završila je rad u februaru 2018, pošto je saslušala vojnike, lekare, epidemiologe, sudije i porodice umrlih.

Italijanski sudovi nisu tražili laboratorijsku izvesnost. Pitali su da li je veza verovatnija nego što nije, i očekivali su da država, koja je poslala vojnike i čuvala evidenciju, pokaže drugi uzrok ako ga ima.

Šta Srbiji nikada nije dato

Srbija nije imala ni japanski zakon, koji je odštetu za Fukušimu učinio automatskom, ni italijansku sudsku praksu. Imala je izloženost. NATO je priznao da je 1999. ispalio više od 30.000 projektila sa osiromašenim uranijumom, po proceni iz knjige oko 15 tona uranijuma nad jugom Srbije i Kosovom.

Ono što Projektili pravde beleže posle toga nije fusnota. Od bombardovanja, kaže knjiga, slika rađanja, bolesti i smrti u Srbiji potpuno se promenila: rak ubija skoro tri puta više ljudi, a genetske promene tipične za takvu izloženost deset puta su češće nego što je bilo poznato. Nezavisni stručnjaci citirani u knjizi procenjuju da se u Srbiji svake godine oko 33.000 ljudi razboli od bolesti povezanih sa povišenim zračenjem. Knjiga beleži i sličnost toka bolesti na gađanim područjima i u oblasti oko Pripjata posle Černobilja.

Zatim laboratorija. Izveštaj prenet u knjizi pronašao je uranijum u vrednosti oko 500 puta većoj od gornje referentne vrednosti u tkivu jednog srpskog oficira, kako je izložio naš izveštaj o dokazima iz tkiva. U podacima nacionalnog registra, novi slučajevi leukemija i limfoma porasli su za 74 odsto u roku od nekoliko godina, kako je pokazao naš izveštaj o raku u Srbiji posle 1999.

Međunarodne procene Programa UN za životnu sredinu i Svetske zdravstvene organizacije nisu pronašle takvu vezu. Italijanski sudovi nisu te procene smatrali krajem priče, i ne bi trebalo ni naši.

Srpsko pravo već sadrži alat. Član 173 Zakona o obligacionim odnosima propisuje pretpostavku da šteta nastala u vezi sa opasnom delatnošću potiče od te delatnosti, osim ako se dokaže suprotno. Moja kancelarija podnela je prvu tužbu protiv NATO-a Višem sudu u Beogradu u ime oficira vojske kod koga se razvio leiomiosarkom 18 godina posle službe kod Vranja 2000. i 2001. Sud je nadležan jer je šteta nastala na teritoriji Srbije. Prepreka je imunitet na koji se NATO poziva, zbog čega se tužbe podnose i protiv Republike Srbije, kako sam objasnio u tekstu Poslednja adresa odgovornosti.

Mogu li Poljska i druge zemlje da tuže?

Poljska je ušla u NATO u martu 1999, usred bombardovanja. Poljski vojnici od tada su služili na Kosovu u sastavu KFOR-a i od 2003. do 2008. komandovali multinacionalnom divizijom u Iraku, zemlji u kojoj je osiromašeni uranijum ispaljivan 1991. i ponovo 2003. Poljsko pravo čini da Državna blagajna odgovara za štetu prouzrokovanu nezakonitim radnjama ili propustima javne vlasti, po članu 417 Građanskog zakonika. Italijanski argument putuje sa vojnikom: država koja pošalje svoje ljude u kontaminiranu oblast i ne zaštiti ih duguje im pravni lek.

Portugalija, Francuska i Belgija takođe su postavljale pitanja o vojnicima koji su umrli od raka posle Balkana, beleži knjiga. Samo ih je Italija dovela do presude.

Šta svako ko je bio izložen treba da uradi sada

Vreme je neprijatelj u ovim predmetima, i radi tiho. Sačuvajte svaki dokument o službi: datume, mesta, jedinicu. Sačuvajte svaku medicinsku dokumentaciju. Tražite od bolnice da sačuva tkivo uzeto biopsijom ili operacijom, jer se tkivo može analizirati i godinama kasnije i to je najdirektniji dokaz koji postoji. Ne pretpostavljajte da je rok istekao. U predmetu Howald Moor protiv Švajcarske Evropski sud za ljudska prava zaključio je da, kada bolest ne može biti poznata sve dok ne prođe mnogo vremena od izlaganja, ta činjenica mora da se uzme u obzir pri računanju roka zastarelosti.

Metod koji sam pronašao

Dvadeset pet godina ovog rada, u srpskim sudnicama, u italijanskoj sudskoj praksi i u laboratoriji, dovelo me je do metoda, i verujem da on može da stavi pravdu na stranu ljudi, u Evropi i šire. Ima tri koraka. Prvo, dokazati izloženost dokumentima i tkivom, a ne sećanjima. Drugo, insistirati na standardu koji su primenili italijanski sudovi: verovatnije nego ne, uz teret na državi koja drži evidenciju. Treće, tužiti državu koja je imala dužnost da zaštiti, a ne vojsku koja se krije iza imuniteta. Sa italijanskim kolegom Anđelom Fioreom Tartaljom, koji je u Italiji vodio više od 400 takvih predmeta, moja kancelarija donela je ovaj metod pred srpske sudove. Japan ga je ugradio u zakon 1961. Svi ostali mogu da ga grade predmet po predmet. Detalji su na mojoj stranici na Legal Smartu.

Razlika je bila odluka

Razlika između odštete za Fukušimu i tišine oko Vranja nije u fizici. U Japanu je neko, pre nego što je more došlo, odlučio ko će platiti. U Srbiji niko nije odlučio, pa svaki bolestan čovek mora da odluči sam, u sudnici, protiv tuženog koji drži mape i evidenciju.

To može da se promeni. Italija je to promenila, presudu po presudu.