Amerika je znala šta radi uranijumska prašina
Najvažniji dokazi o opasnosti uranijumske prašine ne dolaze iz Srbije. Dolaze iz Sjedinjenih Država: iz testova njihovog ratnog vazduhoplovstva, iz memoranduma njihove vojske, iz njihovih sudova i od njihovih veterana. Srđan Aleksić o tome šta je Amerika znala o zdravstvenim posledicama osiromašenog uranijuma i zašto to znanje pripada svakoj sudnici.
Srđan Aleksić zastupa tužioce u postupcima u Srbiji koji se odnose na osiromašeni uranijum.
Kratak odgovor
Američki dokumenti decenijama opisuju opasnost uranijumske prašine: testovi u vazduhoplovnoj bazi Eglin 1977–78, upozorenje vojske iz 1979. o udahnutim česticama, memorandum Glavnog sanitetskog inspektora vojske iz 1993. o riziku od raka i fabrika u Njujorku zatvorena 1984. pošto su njene emisije osiromašenog uranijuma kontaminirale 56 okolnih imanja. Projektili pravde (2024) koriste ih kao dokaz da je opasnost bila poznata.
Svaki advokat koji je vodio predmet o osiromašenom uranijumu čuje od druge strane istu rečenicu: nema dokaza da je opasan. Odgovor postoji na engleskom, na američkom memorandumu.
Šta pokazuje američka evidencija
Evidencija sakupljena u knjizi Projektili pravde, mojoj studiji bombardovanja iz 2024, obuhvata skoro pola veka. Godine 1977. i 1978, u vazduhoplovnoj bazi Eglin na Floridi, mnogo pre nego što je iko u Srbiji čuo za uranijumsku prašinu, američko ratno vazduhoplovstvo testiralo je šta se događa kada projektili sa osiromašenim uranijumom udare u tvrde ciljeve i opisalo čestice koje pritom nastaju. Italijanski sudovi kasnije su uporedili čestice pronađene u telima obolelih vojnika sa onima opisanim u Eglinu i utvrdili da se poklapaju po obliku, težini i sastavu.
Godine 1979. jedna istraživačka komanda američke vojske upozorila je da opasnost doseže i ljude niz vetar, ne samo one u blizini: udahnute čestice brzo se talože u plućnom tkivu i izlažu ga dozi alfa zračenja dovoljnoj da izazove rak.
Zatim sud. Knjiga beleži da je sud u Njujorku postupio protiv kompanije National Lead Industries, koja je kod Olbanija proizvodila projektile od osiromašenog uranijuma, jer su emisije fabrike postale opasne po zdravlje. Nivo koji je smatran štetnim, navodi knjiga, iznosio je oko 375 grama osiromašenog uranijuma mesečno: količina koju oslobodi jedan projektil kada udari u tvrdu površinu. Na Kosovu je ispaljeno više od 31.000 takvih projektila. Prema Ministarstvu energetike SAD, Vrhovni sud države Njujork zatvorio je fabriku 1984 zbog kršenja propisa o emisijama u vazduh, prašina osiromašenog uranijuma kontaminirala je lokaciju i 56 okolnih imanja, a 2007. iskopano je oko 135.000 kubnih jardi kontaminirane zemlje.
Razmislite o tome. Jedna američka zajednica zaštićena je od 375 grama uranijumske prašine mesečno. Jug Srbije dobio je tone.
Pravila koja je Amerika napisala za svoje vojnike
Sjedinjene Države su 1990. usvojile zaštitna pravila za vojnike koji služe tamo gde eksplodira osiromašeni uranijum, beleži knjiga. Kancelarija Glavnog sanitetskog inspektora američke vojske izložila ih je 16. avgusta 1993. u memorandumu u kome se navodi da su vojnici koji udahnu ili progutaju prašinu sa osiromašenim uranijumom izloženi riziku od raka. Godine 1999. interno obaveštenje naložilo je američkim vojnicima koji stižu na Kosovo da se drže dalje od uništenih tenkova i vozila pogođenih osiromašenim uranijumom.
Lokalno stanovništvo nije dobilo takvo obaveštenje o uranijumskoj prašini. Napasalo je stoku i gajilo hranu na istim brdima.
Knjiga citira i studiju američkog medicinskog centra za veterane u Baltimoru koja je utvrdila značajan porast melanoma kod vojnika izloženih osiromašenom uranijumu u prvom Zalivskom ratu, kao i studiju Univerziteta u Bagdadu koja je utvrdila da melanom u Iraku postaje agresivniji, uz osiromašeni uranijum naveden kao mogući faktor.
| Godina | Američki izvor | Šta pokazuje | Kako sud može da ga upotrebi |
|---|---|---|---|
| 1977–78 | Testovi u bazi Eglin | Projektili sa OU pri udaru stvaraju sitne čestice | Italijanski sudovi uporedili su čestice kod obolelih vojnika |
| 1979 | Istraživačka komanda američke vojske | Opasnost niz vetar; alfa doza u plućima | Rizik je bio poznat pre 1999 |
| 1984 | Vrhovni sud države Njujork | Fabrika OU zatvorena zbog emisija; 56 okolnih imanja kontaminirano | Jedan zapadni sud tretirao je prašinu OU kao opasnost po zdravlje |
| 1993 | Memorandum Glavnog sanitetskog inspektora vojske | Udisanje ili gutanje prašine OU nosi rizik od raka | Znanje na najvišem vojnom nivou |
| 1999 | Obaveštenje američkim vojnicima na Kosovu | Držati se dalje od pogođenih vozila | Zaštita data jednima, a ne drugima |
Zašto ne možete jednostavno tužiti u Americi
Civil iz Srbije ili Iraka ne može jednostavno da odnese ovu evidenciju pred američki sud. Američki Federal Tort Claims Act isključuje zahteve koji proizlaze iz borbenih dejstava u vreme rata i zahteve nastale u stranoj zemlji. NATO se, sa svoje strane, poziva na imunitet. Zato put koji je uspeo vodi kroz državu same žrtve. Italijanski vojnici nisu tužili Sjedinjene Države. Tužili su italijansko Ministarstvo odbrane, a američki dokumenti postali su dokaz o tome šta je odgovorna država znala ili morala da zna.
Japan je posle Fukušime izabrao suprotan put i unapred upisao u zakon ko plaća, kako sam izložio u tekstu Japan je platio za Fukušimu. Ko plaća za uranijum?.
Ista logika važi u Srbiji. Član 173 našeg Zakona o obligacionim odnosima propisuje pretpostavku da šteta nastala u vezi sa opasnom delatnošću potiče od te delatnosti, osim ako druga strana ne dokaže suprotno. Američki dokumenti pokazuju da se znalo da je delatnost opasna. Moja kancelarija podnela je tužbe u Srbiji, uključujući prvu tužbu protiv NATO-a pred Višim sudom u Beogradu, i tužbe protiv Republike Srbije, kako sam objasnio u tekstu Poslednja adresa odgovornosti.
Kako ovi dokumenti menjaju predmet
Godinama sam sakupljao ove američke dokumente, zajedno sa italijanskim presudama i laboratorijskim izveštajima, jer zajedno čine metod koji funkcioniše. Dokumenti dokazuju da je opasnost bila poznata. Tkivo dokazuje izloženost. Italijanski standard, verovatnije nego ne, prebacuje teret na državu koja drži evidenciju. A tužba se podnosi protiv države koja je imala dužnost da zaštiti i koja ne može da se poziva na imunitet kao NATO. Moja kancelarija ovo primenjuje u Srbiji, uz podršku italijanskog kolege Anđela Fiorea Tartalje, koji je u Italiji vodio više od 400 takvih predmeta. Verujem da ovaj metod može da stavi pravdu na stranu ljudi svuda gde je osiromašeni uranijum ispaljivan, u Evropi i u svetu. Više o radu nalazi se na mojoj stranici na Legal Smartu.
Šta ovo znači za izložene
Ako ste služili ili živeli tamo gde je ispaljivan osiromašeni uranijum, američka evidencija je i vaša evidencija. Čuvajte vojne papire, mesta i datume, medicinsku dokumentaciju i svako tkivo iz biopsije, koje se može analizirati i godinama kasnije, kako je pokazao naš izveštaj o dokazima iz tkiva. Podaci iz registra u našem izveštaju o raku u Srbiji posle 1999 pokazuju zašto je to važno. Koristite američke dokumente ne kao optužbe, nego kao dokaze: opasnost je bila poznata, zapisana je, a oni koji su znali zaštitili su svoje.
Amerika je potrošila decenije i velike sume da očisti jedan kvart kod Olbanija. Zna šta je uranijumska prašina. Pitanje više nije da li je opasna. Pitanje je ko će biti primoran da za nju odgovara.
