Da li je osiromašeni uranijum zabranjen? Šta kaže međunarodno pravo
U junu 2000. komitet koji je osnovalo tužilaštvo Haškog tribunala razmotrio je NATO bombardovanje. O osiromašenom uranijumu bio je kratak: nema posebne ugovorne zabrane, nauka nije saglasna, istrage neće biti. Pitanje koje je zatvoreno u Hagu otada je otvoreno u Beogradu.
Prof. dr Srđan Aleksić, sa kojim Legal Smart sarađuje, zastupa tužioce u srpskim postupcima zbog osiromašenog uranijuma.
Kratak odgovor
Nijedan ugovor izričito ne zabranjuje municiju sa osiromašenim uranijumom. Njenu upotrebu uređuju opšta pravila međunarodnog humanitarnog prava: razlikovanje, srazmernost, zabrana suvišnih povreda i, za članice Dopunskog protokola I, zabrana široke, dugotrajne i ozbiljne štete po životnu sredinu. Haški tribunal je 2000. preporučio da se istraga ne otvara, a nijedan sud nije odlučio o zakonitosti.
Srpski izvori na ovo pitanje odgovaraju suprotno. Projektili pravde, studija Srđana Aleksića iz 2024, i nekoliko radova u zborniku o bombardovanju iz 2024. opisuju osiromašeni uranijum kao zabranjeno oružje. Rad Premovića i Brčića u istom zborniku jasno kaže da on nije zabranjen međunarodnim pravom (str. 332). Ne mogu obe tvrdnje biti tačne u istom smislu. Korisno pitanje je u kom smislu ih svaka strana koristi.
Da li je osiromašeni uranijum zabranjeno oružje po međunarodnom pravu?
U užem smislu, nije: osiromašeni uranijum nije zabranjeno oružje po međunarodnom pravu. Neka oružja zabranjena su po imenu: hemijsko i biološko oružje, protivpešadijske mine za države ugovornice, kasetna municija za članice Konvencije iz 2008. Municija sa osiromašenim uranijumom nije među njima. To je rekao i izveštaj komiteta Haškog tribunala iz 2000, i u ugovornom pravu se od tada ništa nije promenilo. Generalna skupština UN od 2007. usvaja niz rezolucija o dejstvu oružja sa osiromašenim uranijumom, kojima traži od država i agencija UN podatke i istraživanja. One izražavaju zabrinutost; ne zabranjuju.
Opšta pravila i dalje važe
U širem smislu, upotreba svakog oružja ograničena je opštim pravilima međunarodnog humanitarnog prava. Napadi moraju razlikovati vojne ciljeve od civila. Očekivana šteta za civile ne sme biti prekomerna u odnosu na vojnu prednost. Oružje ne sme nanositi suvišne povrede ili nepotrebne patnje. A za članice Dopunskog protokola I, među kojima su bile Jugoslavija i većina članica NATO-a, ali ne i Sjedinjene Države, član 35(3) i član 55 zabranjuju metode ratovanja kojima se namerava ili se može očekivati da prouzrokuju široku, dugotrajnu i ozbiljnu štetu prirodnoj sredini.
Za osiromašeni uranijum ta tri uslova su ključni test. Kumulativni su i namerno postavljeni visoko. Da li je upotreba municije sa osiromašenim uranijumom 1999. ispunila te uslove činjenično je pitanje: koliko je upotrebljeno, gde i sa kakvim trajnim posledicama. Zato je zapis o dokazima, od laboratorijskih analiza tkiva do podataka registra za rak, istovremeno i pravni zapis.
| Pravilo | Izvor | Šta bi zahtevalo u predmetu o uranijumu |
|---|---|---|
| Posebna zabrana | Ugovori o oružju | Za osiromašeni uranijum ne postoji |
| Razlikovanje i srazmernost | Običajno MHP; DP I | Dokaz o predvidivoj šteti za civile |
| Suvišne povrede | DP I, čl. 35(2); običajno MHP | Dokaz o dejstvu izvan vojne potrebe |
| Ekološki prag | DP I, čl. 35(3) i 55 | Široka, dugotrajna i ozbiljna šteta |
| Ratni zločin | Rimski statut, čl. 8(2)(b)(iv) | Svest da će šteta biti očigledno prekomerna |
Argument o ekocidu
Aleksićeva knjiga o ekocidu u međunarodnom i nacionalnom krivičnom pravu iz 2025. ide dalje. On piše da je 1999. „upotrebljeno više vrsta zabranjene municije”, uključujući osiromašeni uranijum, i da trajna šteta po šume, zemljište, vodu i vazduh pokazuje „elemente krivičnog dela ekocida”, iako takvo delo tada nije bilo definisano. Navodi da neki nacionalni krivični zakonici, među njima belgijski, danas obuhvataju uništavanje životne sredine jonizujućim zračenjem u miru i ratu. To je pravni argument o tome kako pravo treba da se razvija i primenjuje, koji iznosi advokat koji zastupa oštećene. Nije presuda.
Rimski statut već sadrži jedan ekološki ratni zločin, u članu 8(2)(b)(iv), ali je njegov prag toliko visok da nikada nije samostalno optuženo za njega. Predlozi da se uvede posebno krivično delo ekocida razmatraju se među državama članicama.
Zašto nijedan sud nije odgovorio
Tužbe Jugoslavije protiv država NATO-a pred Međunarodnim sudom pravde iz 1999. odbačene su 2004. zbog nenadležnosti, bez odluke o zakonitosti bombardovanja. Domaće tužbe protiv NATO-a pred srpskim sudovima nailaze na prepreku imuniteta, o čemu pišemo u tekstu o tužbi porodice Pavković. Međunarodna zakonitost upotrebe osiromašenog uranijuma 1999. zato nikada nije meritorno presuđena.
Kako pomiriti srpske izvore
Pažljivo pročitano, neslaganje u zborniku iz 2024. delimično je pitanje reči. Premović i Brčić su u pravu da nijedan ugovor ne zabranjuje osiromašeni uranijum. Aleksić i drugi tvrde da su njegove posledice, merene opštim pravilima, njegovu upotrebu učinile nezakonitom ili krivično odgovornom. Prvo je izjava o postojećem ugovornom pravu. Drugo je pravni argument o primeni opštih pravila na konkretne činjenice. Ko pita da li je osiromašeni uranijum zabranjen, treba da ih drži odvojeno.
Šta dalje (analiza Legal Smarta). Pitanje nije istorijsko. Ujedinjeno Kraljevstvo je 2023. Ukrajini isporučilo tenkovsku municiju sa osiromašenim uranijumom, javio je PBS. Projektili pravde navode procene od oko 300 tona upotrebljenih u Iraku 1991 (str. 69). Bez posebne zabrane, svaka nova upotreba ponovo će zavisiti od opštih pravila i dokaza o posledicama. Balkan je mesto gde se o tim dokazima najduže raspravlja, zato će se njegovi sudovi i zapisi čitati u svakom budućem predmetu.
Povezano: šta se dešava kada metak sa osiromašenim uranijumom pogodi cilj, pouke za Ukrajinu, savetodavno mišljenje MSP o klimi, dužnost države da zaštiti i ko je Srđan Aleksić.
Česta pitanja
Postoji li ugovor koji zabranjuje osiromašeni uranijum?
Ne. Za razliku od kasetne municije ili mina, municija sa osiromašenim uranijumom nije predmet posebne zabrane. Generalna skupština UN od 2007. usvaja rezolucije o njenom dejstvu i poziva na istraživanja i transparentnost.
Koja pravila važe za njegovu upotrebu?
Opšta pravila međunarodnog humanitarnog prava: razlikovanje, srazmernost, mere predostrožnosti, zabrana oružja koje nanosi suvišne povrede i, po Dopunskom protokolu I, ograničenja štete po životnu sredinu.
Da li je Haški tribunal razmatrao osiromašeni uranijum?
Jeste. Komitet koji je razmatrao bombardovanje 1999. izvestio je 2000. da ne postoji posebna ugovorna zabrana i preporučio da se istraga o njegovoj upotrebi ne otvara.
Može li njegova upotreba biti ratni zločin?
Rimski statut propisuje kao ratni zločin napad za koji se zna da će prouzrokovati široku, dugotrajnu i ozbiljnu štetu po životnu sredinu koja je očigledno prekomerna u odnosu na vojnu prednost. Taj prag je veoma visok.
Izvori
- S. Aleksić, knjiga o ekocidu u međunarodnom i nacionalnom krivičnom pravu (Banja Luka: Istraživački centar, 2025)
- Zbornik radova „NATO agresija na SRJ (Republiku Srbiju) – da se večno pamti” (Beograd: FPSP, 2024): Premović i Brčić, str. 332; Tešanović, str. 479–498
- S. Aleksić, Projektili pravde (Niš, 2024), str. 69
- MKTJ, završni izveštaj komiteta za razmatranje NATO bombardovanja (2000)
- MKCK, Dopunski protokol I, član 35
- MKCK, Dopunski protokol I, član 55
- Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda
- MSP, Legalnost upotrebe sile (Srbija i Crna Gora protiv Belgije)
- PBS NewsHour o britanskoj municiji sa uranijumom za Ukrajinu (2023)
