Izrael sprema novi napad na Iran. Da li bi bio legalan? Šta međunarodno pravo kaže o udaru prvi
Izraelski bezbednosni kabinet naložio je vojsci da se pripremi za mogući napad na Iran, a Teheran poručuje da možda neće čekati da bude napadnut. Obe strane sada govore jezikom preventivnog udara. Legal Smart je pročitao pravila koja bi trebalo da odluče kada je to dozvoljeno.
Kratak odgovor
Po Povelji UN, sila je dozvoljena samo u samoodbrani od oružanog napada ili uz odobrenje Saveta bezbednosti. Napad na pretnju koja nije neposredna, da bi se sprečile buduće sposobnosti, uglavnom se smatra nezakonitim; Savet bezbednosti je zato osudio izraelski napad na Osirak 1981. Da li bi novi napad bio samoodbrana zavisi od toga da li se rat iz 2026. pravno ikada završio.
U sredu uveče, 11. novembra, izraelski bezbednosni kabinet sastao se pod predsedavanjem Benjamina Netanjahua i naložio vojsci da pojača pripreme za mogući napad na Iran. Javni servis Kan, koji je otkrio odluku, naveo je da direktive mogu da dovedu do aktivnosti koje „mogu da izazovu rat“. Rečenica je važna zbog onoga što je usledilo. Lider opozicije Gadi Ajzenkot, kome je ponuđeno da sastavi sledeću izraelsku vladu, pozvao je Netanjahua da ne koristi vojsku „bez direktne i neposredne pretnje“.
U Teheranu se koristi isti rečnik. Mohsen Rezai, sekretar iranskog Vrhovnog saveta nacionalne bezbednosti, upozorio je da će svaka baza korišćena u novom napadu, „od zapadne Azije do Evrope“, biti meta. Dopisnik Al Džazire javio je da deo iranskog rukovodstva tvrdi da Iran „neće čekati“ i da bi mogao da deluje preventivno.
Obe strane sada govore o udaru prvi. Međunarodno pravo ima prilično jasan odgovor kada je to dozvoljeno.
Da li je preventivni napad legalan po međunarodnom pravu?
Retko, i samo u uskom slučaju. Član 2(4) Povelje UN zabranjuje državama upotrebu sile ili pretnju silom. Postoje dva izuzetka: akcija koju odobri Savet bezbednosti UN i samoodbrana po članu 51, koja važi „ako dođe do oružanog napada“. Većina pravnika za međunarodno pravo prihvata da država ne mora da čeka da bude pogođena kada je napad zaista neposredan. Mnogo manje njih prihvata silu protiv pretnje koja je daleka ili spekulativna, poput programa naoružanja koji bi jednog dana mogao da bude opasan. To se obično naziva preventivnim ratom, i većina država ga smatra nezakonitim.
Klasični test star je skoro dva veka. Pošto su britanske snage 1837. uništile američki parobrod Karolina, američki državni sekretar Danijel Vebster napisao je da samoodbrana zahteva nužnost „trenutnu, neodoljivu, koja ne ostavlja izbor sredstava ni trenutak za razmišljanje“. Međunarodni sud pravde dodao je u predmetu Nikaragva protiv SAD (1986) da svaka sila u samoodbrani mora biti nužna i srazmerna.
Osirak: presedan koji je postavio sam Izrael
Izrael je ovu granicu već testirao. U junu 1981. njegovi avioni uništili su nuklearni reaktor Osirak kod Bagdada, uz obrazloženje da bi Irak inače napravio bombu. Savet bezbednosti UN, uz glas Sjedinjenih Država, jednoglasno je usvojio Rezoluciju 487, kojom se napad „oštro osuđuje“ kao jasno kršenje Povelje. To je i danas najcitiranije zvanično odbacivanje preventivne sile.
Pitanje koje sve menja: da li se rat ikada završio?
Ovde se iranski slučaj razlikuje od Osiraka, i to je tačka koju većina komentara propušta. Izrael i Sjedinjene Države zaratili su sa Iranom 28. februara 2026. Memorandum o razumevanju potpisan u Islamabadu u junu zaustavio je rat; raspao se za nekoliko nedelja, a američka pomorska blokada traje od 14. jula. Ako se oružani sukob pravno nikada nije završio, novi izraelski napad bi se branio kao nastavak samoodbrane u postojećem ratu, a ne kao udar prvi. Iran bi tvrdio suprotno, kao i za sopstveni najavljeni preventivni udar. Koje bi stanovište prihvatio sud ili Savet bezbednosti zavisi od činjenica koje su i dalje sporne: da li je junski memorandum značio kraj neprijateljstava i ko je koga napadao od tada.
| Pravni test | Šta zahteva | Kako se primenjuje sada |
|---|---|---|
| Povelja UN, čl. 2(4) | Bez upotrebe ili pretnje silom | Važi i za Izrael i za Iran |
| Čl. 51, samoodbrana | Oružani napad se dogodio | Sporno: da li februarski rat i dalje traje? |
| Anticipativna samoodbrana | Napad trenutan, neodoljiv, bez alternative (Karolina) | Osporeno; diplomatija preko Katara je aktivna |
| Preventivna sila | Sprečavanje budućih sposobnosti | Uglavnom smatrana nezakonitom (Rez. 487, 1981) |
| Nužnost i srazmernost | MSP, Nikaragva (1986) | Važi za svaki napad, bilo koje strane |
Tehnička vlada i odluka o ratu
Postoji i izraelsko pitanje. Netanjahuova koalicija izgubila je većinu na izborima u oktobru, i on sada vodi tehničku vladu, dok je predsednik Isak Hercog ponudio mandat Ajzenkotu. Izraelski Osnovni zakon o vladi kaže da država može da započne rat, ili značajnu vojnu operaciju koja verovatno vodi u rat, samo odlukom vlade, koja se može preneti na bezbednosni kabinet. Kanova formulacija, aktivnosti koje „mogu da izazovu rat“, gotovo doslovno odjekuje tim jezikom. Izraelski Vrhovni sud od predmeta Vajs iz 2001. smatra da prelazne vlade moraju da deluju uzdržano. Ajzenkotovo upozorenje bilo je, u suštini, poziv da se taj princip testira.
Vašington u međuvremenu govori dvoglasno. Predsednik Donald Tramp kaže da je spreman da se vrati ratu ako katarski kanal ne uspe; državni sekretar Marko Rubio kaže da ekonomski pritisak deluje toliko dobro da velike operacije nisu potrebne. O ormuskoj strani priče pročitajte Može li država da poseduje moreuz?, a o ulozi Kongresa Glasanje o ratnim ovlašćenjima.
Pitali smo Srđana Aleksića
Pitanje ko sme da odobri upotrebu sile provlači se kroz rad prof. dr Srđana Aleksića, čija studija Projektili pravde iz 2024. ispituje pravni osnov NATO bombardovanja Jugoslavije 1999. Njegov odgovor je već u knjizi:
„Opšte je poznata činjenica da dozvole i saglasnosti za primenu sile prema SRJ ne samo da nije bilo, nego ona nije ni tražena.“
Povelja, kako je knjiga navodi, nalaže državama „da se uzdrže od upotrebe sile ili same pretnje njenom upotrebom“.
Praktično, njegovo čitanje svodi svaki napad na četiri pitanja koja bi sud postavio. Da li je postojao oružani napad, ili napad toliko neposredan da ništa drugo nije bilo moguće? Da li je sila bila jedina preostala opcija dok je diplomatija još otvorena? Da li je bila srazmerna? I ko je odlučio, po kojim pravilima? Lekcija knjige iz 1999. glasi: kada se Savet bezbednosti jednom zaobiđe i ništa se ne dogodi, izuzetak polako postaje navika. Svaki novi napad koji se ne proveri kroz ova četiri pitanja čini sledeći lakšim za opravdanje, za bilo koga.
Česta pitanja
Da li će Izrael napasti Iran?
Izraelski bezbednosni kabinet naložio je vojsci 11. novembra 2026. da pojača pripreme za mogući napad, prema Kanu. U trenutku pisanja nikakav napad nije najavljen.
Šta kaže član 51 Povelje UN?
Čuva pravo na individualnu ili kolektivnu samoodbranu „ako dođe do oružanog napada“, dok Savet bezbednosti ne preduzme mere. Preduzete mere moraju se prijaviti Savetu.
Koja je razlika između preventivnog i preemptivnog rata?
Preemptivni udar odgovara na napad koji je neposredan. Preventivni cilja pretnju koja bi mogla nastati u budućnosti. Prvi je sporan; drugi se uglavnom smatra nezakonitim.
Da li je izraelski napad na Osirak 1981. bio legalan?
Savet bezbednosti UN jednoglasno ga je osudio Rezolucijom 487 kao jasno kršenje Povelje UN.
Može li Iran legalno da udari prvi?
Ista pravila važe za Iran. Napad bi bio zakonit samo kao samoodbrana od oružanog napada koji se dogodio ili je zaista neposredan, i samo ako je nužan i srazmeran.
Izvori
- Al Jazeera, Iran upozorava na širu odmazdu dok se Izrael navodno sprema za napad (12. novembar 2026)
- Al Jazeera, Može li Teheran da preživi budžet bez nafte? (11. novembar 2026)
- Ujedinjene nacije, Povelja UN
- UN Digital Library, Rezolucija Saveta bezbednosti 487 (1981)
- Međunarodni sud pravde, Nikaragva protiv SAD (1986)
- Srđan Aleksić, Projektili pravde, 2024
