Rat je završen. Prašina je ostala: nasleđe osiromašenog uranijuma u Iraku, 35 godina kasnije
U dva rata u Iraku ispaljeno je više od 400 tona osiromašenog uranijuma. Usledile su stotine kontaminiranih lokacija, otpadi puni radioaktivnog metala i žestoka naučna borba oko urođenih mana u Faludži i Basri. Šta dokazi pokazuju, šta ne pokazuju i zašto je to ponovo važno dok novi ratovi koriste istu municiju.
Kratak odgovor
To nije dokazano, ali nije ni isključeno. U Iraku je 1991. i 2003. ispaljeno više od 400 tona osiromašenog uranijuma, a iračke vlasti su do 2006. identifikovale 300 do 365 kontaminiranih lokacija, uglavnom oko Basre. Studije u Faludži prijavile su visoke stope urođenih mana i raka, ali su njihove metode osporene, a istraživanje iračkog Ministarstva zdravlja i SZO iz 2013. nije našlo jasan dokaz povećanja. Kompletni podaci nikada nisu objavljeni.
U proleće 1991. put od Kuvajta do Basre postao je groblje metala. Tenkovi, kamioni i ukradeni automobili kilometrima su ležali izgoreli, snimljeni iz svakog ugla i prikazivani na svim televizijama sveta. Ono što kamere nisu mogle da pokažu bila je prašina. Mnoge od tih olupina probila je nova vrsta municije, napravljena od otpada nuklearne industrije: osiromašeni uranijum.
Trideset pet godina i dva rata kasnije, Irak i dalje živi sa tom prašinom. A pitanje koje ona otvara ponovo je hitno, jer je ista municija u međuvremenu poslata u Ukrajinu, a novi ratovi na Bliskom istoku vode se oružjem čiji dugoročni trag niko ne meri.
Da li je osiromašeni uranijum izazvao rak i urođene mane u Iraku?
Iskren odgovor je da to nije ni dokazano ni isključeno. Utvrđeni su razmera upotrebe i razmera zagađenja. U Iraku je 1991. i 2003. ispaljeno više od 400 tona municije sa osiromašenim uranijumom, pretežno od strane američkih snaga; Britanija kaže da je ispalila manje od tri tone. Do 2006. iračka Agencija za zaštitu od zračenja identifikovala je 300 do 365 kontaminiranih lokacija, većinom u regionu Basre, prema holandskoj mirovnoj organizaciji PAX, čiji je izveštaj In a State of Uncertainty i dalje najdetaljniji javni prikaz. Sporno ostaje šta je to zagađenje učinilo ljudima.
Osiromašeni uranijum je ono što ostane kada se prirodni uranijum obogati za reaktore i bombe. Oko 40% je manje radioaktivan od prirodnog uranijuma, ali je izuzetno gust, skoro dvostruko teži od olova, i sam se zaoštrava dok probija oklop. I gori. Pri udaru deo projektila pretvara se u fini aerosol čestica uranijum-oksida koje se mogu udahnuti, sleći na tlo i raznositi vetrom. Legal Smart je detaljno objasnio šta se dešava u tom trenutku udara.
Brojke iza prašine
| Osiromašeni uranijum u Iraku | |
|---|---|
| Ispaljeno 1991. i 2003. (procena) | više od 400 tona |
| Ispalile britanske snage (britanski podatak) | manje od 3 tone |
| Kontaminirane lokacije identifikovane do 2006. | 300 do 365, uglavnom kod Basre |
| Procenjeni trošak čišćenja po lokaciji | 100.000 do 150.000 dolara |
| Minimalna ukupna procena čišćenja | oko 30 miliona dolara |
| Glasanje u UN o rezoluciji, decembar 2024. | 152 za, 4 protiv, 30 uzdržanih |
Izvori: PAX, In a State of Uncertainty; iračka Agencija za zaštitu od zračenja preko PAX-a; rezolucija Generalne skupštine UN 79/49.
Faludža, Basra i borba oko dokaza
Od kraja devedesetih lekari u Basri počeli su da prijavljuju, kako su verovali, rast stope dečje leukemije i urođenih malformacija. Posle dve bitke za Faludžu 2004. lokalni pedijatri opisali su sličnu sliku. Nekoliko studija iračkih i stranih istraživača prijavilo je neobično visoke stope urođenih mana i raka u Faludži. Drugi naučnici su ih osporili zbog veličine uzorka, načina odabira porodica i brojnih drugih otrovnih izloženosti u gradu razorenom ratom, od spaljene municije do teških metala i otvorenih jama za spaljivanje otpada.
Godine 2013. iračko Ministarstvo zdravlja i Svetska zdravstvena organizacija objavili su sažetak velikog istraživanja domaćinstava, koji nije našao jasan dokaz neobično visokih stopa urođenih mana. Kritičari, uključujući neke istraživače iz Faludže, napali su metodologiju, a kompletna baza podataka nikada nije objavljena. Tu je nauka zaglavljena više od decenije: jaka sumnja, slabi zvanični podaci i nikakav nezavisan dugoročni registar koji bi pitanje rešio.
Ova slika poznata je svakome ko prati raspravu u Srbiji, gde je pitanje stope raka posle 1999. udarilo u isti zid nepotpunih evidencija, i gde je Legal Smart pisao o laboratorijskim analizama tkiva ljudi izloženih na Balkanu.
Problem starog gvožđa
Ako je medicinski dokaz sporan, jedan put izloženosti nije. Uništeni tenkovi i vozila ne ostaju tamo gde su pali. U Iraku su mnogi odvučeni na otpade, isečeni i prodati, često od strane siromašnih radnika, ponekad i dece, bez zaštite i bez znanja šta metal nosi. PAX je dokumentovao ovu trgovinu i upozorio da širi zagađenje daleko izvan prvobitnih bojišta. Pronašao je i osiromašeni uranijum ispaljen na laka vozila, zgrade i civilnu infrastrukturu, uključujući Ministarstvo planiranja u Bagdadu, što ruši zvaničnu tvrdnju da je korišćen samo protiv teškog oklopa.
Sjedinjene Države nikada nisu objavile potpunu mapu mesta gde su u Iraku ispaljivale osiromašeni uranijum. Bez te mape, čišćenje je nagađanje. Kako je rekao autor izveštaja PAX-a Vim Zvajnenburg, „nije jasno koliko tačno lokacija može i dalje biti kontaminirano”.
Vojnici kao drugi svedoci
Najjači dokazi o osiromašenom uranijumu možda neće doći od iračkih civila, čije su evidencije uništene zajedno sa bolnicama, već od vojnika koji su tamo ratovali. Od oko 697.000 američkih vojnika raspoređenih u Zalivskom ratu 1991, desetine hiljada kasnije su prijavile hronične, neobjašnjene bolesti, skup poznat kao sindrom Zalivskog rata; osiromašeni uranijum bio je jedan od osumnjičenih, pored nervnih agenasa, naftnih požara i eksperimentalnih lekova. U Britaniji je 2009. porota na istrazi o smrti zaključila da je „verovatnije nego ne” da je osiromašeni uranijum izazvao smrt veterana Stjuarta Dajsona; Ministarstvo odbrane je taj nalaz odbacilo.
U Italiji je priča otišla dalje. Više od 300 italijanskih veterana koji su služili na Balkanu i oboleli od raka dobilo je sporove protiv Ministarstva odbrane, o čemu Legal Smart piše u posebnom tekstu o balkanskom sindromu i tome kako su italijanski sudovi ocenjivali dokaze.
Evropa, Bliski istok i Amerika: isti projektil, različito pamćenje
Evropa je osiromašeni uranijum uglavnom tretirala kao balkanski problem koji je završen 1999. Nije završen. Britanija je 2023. Ukrajini isporučila municiju za tenkove Challenger 2 sa osiromašenim uranijumom, a SAD su usledile sa municijom za Abramse, bez ikakvog javnog sistema evidencije gde se ispaljuje. Naša analiza o tome šta Ukrajina može da nauči sa Balkana objašnjava šta to znači za čišćenje koje dolazi.
Bliski istok nosi najteži teret: Irak, Kuvajt i delovi Sirije gde su američki avioni 2015. ispaljivali osiromašeni uranijum. Sa novim ratom oko Irana i Zaliva, region je ponovo mesto gde se u vazduhu mešaju municija, nafta u plamenu i razorena industrija, što smo dokumentovali posle napada na Dohu i Dubai.
Amerika je decenijama trošila milijarde na bolesti veterana, a javno tvrdila da osiromašeni uranijum predstavlja mali rizik. U UN je u decembru 2024. bila jedna od samo četiri zemlje koje su glasale protiv rezolucije o efektima oružja sa osiromašenim uranijumom, usvojene sa 152 glasa za, prema zapisniku UN. Srbija je glasala za.
Šta bi zaista pomoglo
Pravni status ovog oružja je sporan, o čemu smo pisali u tekstu da li je osiromašeni uranijum nezakonit po međunarodnom pravu. Ali tri praktična koraka ne zavise od pobede u toj raspravi. Svaka država koja ispaljuje osiromašeni uranijum treba da objavi gde ga je koristila, kao što je Britanija učinila posle 2003. Kontaminirane olupine i staro gvožđe treba ukloniti i kontrolisati pre nego što uđu na lokalna tržišta. I nezavisni registri raka i rođenja treba da se uspostave tamo gde je municija pala, kako bi se sledeća rasprava vodila podacima, a ne sumnjom.
Rat u Iraku je odavno završen. Zapis o onome što je ostavio jedva je počeo.
Često postavljana pitanja
Da li je osiromašeni uranijum radioaktivan?
Jeste, slabo. Emituje uglavnom alfa zračenje i oko 40% je manje radioaktivan od prirodnog uranijuma. Veća briga je unutrašnja izloženost: udahnute ili progutane čestice, i njegova hemijska toksičnost kao teškog metala.
Koliko je osiromašenog uranijuma upotrebljeno u Iraku?
Više od 400 tona ispaljeno je 1991. i 2003, uglavnom od strane američkih snaga, prema PAX-u. Britanija kaže da je ispalila manje od tri tone.
Da li su urođene mane u Faludži posledica osiromašenog uranijuma?
Studije su prijavile visoke stope urođenih mana u Faludži, ali su metode osporene, a doprinose i drugi ratni zagađivači. Istraživanje Iraka i SZO iz 2013. nije našlo jasan višak. Pitanje ostaje otvoreno.
Gde je zagađenje osiromašenim uranijumom u Iraku?
Iračke vlasti su do 2006. identifikovale 300 do 365 kontaminiranih lokacija, uglavnom oko Basre, plus otpade koji su širili kontaminirani metal.
Da li se osiromašeni uranijum koristi u Ukrajini?
Da. Britanija i SAD od 2023. isporučuju Ukrajini tenkovsku municiju sa osiromašenim uranijumom.
Šta je sindrom Zalivskog rata?
Skup hroničnih, neobjašnjenih simptoma koje su prijavile desetine hiljada veterana Zalivskog rata 1991. Osiromašeni uranijum je jedan od osumnjičenih faktora, ne dokazani uzrok.
Izvori
- PAX, In a State of Uncertainty: osiromašeni uranijum u Iraku (2013)
- Rezolucija Generalne skupštine UN 79/49, glasanje (2. decembar 2024)
- Declassified UK, Sudovi prihvataju rizik od raka koji vojska negira (2023)
- The New Humanitarian, Irak: visok nivo radioaktivnog zagađenja na jugu
- Truthout, Zagađenje osiromašenim uranijumom se i dalje širi u Iraku
